POZORIŠNA KRITIKA: U boju uvek prvi

Istoričar Mića Živojinović, doktor istorijskih nauka i pukovnik, po čijoj knjizi "Život pretočen u pamćenje", nastaje ovo kazivanje, u monodramu je utkao mnogobrojne istorijske činjenice o liku i ratnoj karijeri vojvode Mišića, ratnika i heroja, koji se, možda najstrasnije, na sopstvenu štetu usprotivio prestolonasledniku Aleksandru Karađorđeviću u ideji ujedinjenja južnoslovenskih zemalja.

Autor je ovu autentičnu ratnu epopeju, dostojnu mašte holivudskih scenarista, mudro smestio u milje bolnice, gde Živojin Mišić traje svoje poslednje bolesničke dane, noću živo proživljavajući svoj teški život. Mišić, uspravan i dostojanstven, oblači tada svoju uniformu, u kojoj se jedino dobro oseća. On tih noći, poslednjih pre Jovandana 1921, kada će se pridružiti svojim poginulim vojnicima, pripoveda Spasoju, najboljem prijatelju i pratiocu, događaje, koje istorija ove napaćene zemlje dobro pamti, ali i svoje komentare na njih. Pred gledaocima se otvara častan, hrabar, predan svet junaka, kojima je samo slobodna domovina mesto gde vredi živeti, za koju bez straha umiru.

Boško Puletić Mišića tumači izvrsno - suzdržano, tvrdo, kakav bi takav junak i morao da bude, ali sa tananom emocijom, koja potcrtava njegovu ljudsku, toplu stranu. Prekidan čestim aplauzima na otvorenoj sceni Teatra Slavija, Vojvoda Živojin Mišić Boška Puletića, u diskretnoj, ali tačnoj režiji Velimira Mitrovića, setno posmatra vremešne svedoke Udruženja potomaka ratnika 1912-1920, u publici, među kojima su i "njegovi", Mišićevi direktni potomci, prispeli izdaleka. Puletićeva igra čini da se jasno vidi tuga, sa kojom Vojvoda gleda u budućnost, u nas, u Srbiju danas.

Sa samo šezdeset šest godina, otišao je u legendu, sa porukama koje nisu samo opominjuće, nego i profetske... Kad mlada glumica Jasmina Dimitrijević "a kapela" otpeva pesmu, koju je komponovao Branislav Pipović, o trećepozivcima, koji su, "poravnani", gotovo svi izginuli u Šumadiji, ponos je dominantno osećanje. Koje, preko pozorišne rampe, stiže do nas.

Najzad, pred svitanje, svestan da je njegov čas kucnuo, najveći srpski general, Vojvoda Mišić, oprašta se od svog svakonoćnog sagovornika, vernog Spasoja, koji je, saznajemo, još kao dete preminuo u rodnom im Struganiku, od neizlečive dečje bolesti. Tako se, dramskom poezijom, ovaj solilokvijum, unutrašnji Mišićev monolog, pretvara u višeglasni antički hor, sa junakom kao korifejem. Uzbudljivo!