INTERVJU Jadran Malkovič: I muškarci imaju emocije, strahove i sumnje

Kao dete, doselio se u otadžbinu svojih predaka, gde je živeo do 22. godine. Posle bombardovanja odlučio je da nastavi život u zemlji koju je sa pravom zvao domovinom, a ta selidba pokrenula je i želju da se oproba u glumi. London je bio još jedna, kako se pokazalo, presudna destinacija na tom putu, koja mu je, konačno, pomogla da ostvari svoje snove.

Dve decenije kasnije, Jadran je, ipak, ponovo u Srbiji. Snima čak dve serije, a u nameru sudbine da ga celog života vodi od jedne do druge tačke u ovom trouglu - više i ne sumnja. U intervjuu za "TV novosti" Jadran otkriva kako su izgledali prvi koraci koje je napravio na glumačkoj sceni, čime ga je opčinio Stiven Spilberg i koji mu je neostvareni san kada je reč o njegovoj karijeri u Srbiji.

- Dok sam bio u Srbiji, imao sam želju da upišem Akademiju, ali nisam bio siguran da li će mi četvorogodišnje studije na kraju doneti ono što želim. U to vreme, u Srbiji je postojala samo jedna opcija - Fakultet dramskih umetnosti. Odlučio sam da sreću okušam u Nemačkoj. Tamo se glumci biraju isključivo na kastingu, dok je kod nas to malo drugačije - kaže Malkovič i dodaje da mu je uvek bila želja da u Srbiji na kastingu bude izabran zato što odgovara nekoj ulozi, a ne zato što je sa nekim "dobar". - Kada vidim scenario, prvo se upitam na koji način mogu da doprinesem. Ako procenim da postoji mogućnost za tako nešto - pristajem - ističe glumac.

* Kako ste se obreli u Srbiji, u seriji "Azbuka naših života"?

- U Srbiju sam došao da snimam seriju "Crna svadba". O tome ne mogu da govorim, jer sam tako obavezan ugovorom. Tokom snimanja te serije, rediteljka Jelena Bajić Jočić bila je u potrazi za glavnim muškim likom za "Azbuku naših života". Verujem da su već imali nekoga na umu, jer je produkcija bila isplanirana. Ipak, zahvaljujući sudbini, ili slučajnosti, našli su me na internetu, a zatim i kontaktirali preko domaće kasting agencije sa kojom sam već sarađivao. Usledio je sastanak, zatim i kasting, i tako sam dobio ulogu Uroša.

* Na sajtu "IMDb" piše da ste glumac iz Nemačke, kako se u to uklapa London?

- Od mog povratka u Nemačku, te 1999. godine, živim na relaciji Nemačka - Velika Britanija - Srbija, ali sam u Londonu od 2009. A za nemačkog glumca na "IMDb" slovim jer sam u Londonu na kastingu dobio ulogu u jednom mjuziklu koji je rađen za pozorište, prvo u Kelnu, pa onda u Štutgartu. Godinu i po u Kelnu smo igrali osam predstava nedeljno. Praktično smo živeli u pozorištu. U Štutgartu sam imao malo povoljniji ugovor - šest predstava nedeljno i tri slobodna dana, a igrali smo sedam meseci. Ono što je najviše iznenadilo jeste to da su sale uvek bile pune. Iz predstave u predstavu, dan za danom. A govorimo o salama koje primaju oko 1300 gledalaca. Pamtim i da sam na probama morao da idem kod fonetičara kako bih iz nemačkog izgovora izbacio engleski naglasak.

* Kako vam se čini lik koji igrate u "Azbuci naših života"? Da li ste uspeli da otkrijete ko je Uroš Popović?

- Pre nego što objasnim lik koji tumačim, želim da kažem da sam uživao snimajući ovu seriju i da je na setu bila odlična atmosfera, iako smo snimali svaki dan i po 12 sati, i danju i noću. Zaista sam uživao! A scenariju me je privuklo to što je u njemu muškarac prikazan drugačije. Obično ih, u svetu, a možda još više na Balkanu, prikazuju bez emocija, strahova, sumnji, nedoumica. To su samo muškarčine kojima nije bitno šta njihova lepša polovina misli. A nije baš tako. I mi se pitamo kako će, ako uradim ovo ili kažem ono, ona to shvatiti. Da li će razumeti? Zanimljivo mi je što ću kroz Uroša prikazati osobu koja spolja deluje kao neko ko ima sve, kojoj je super, za koju se ljudi pitaju "Pa, šta njemu još treba ili fali?". A on, zapravo, ima mnogo pitanja, nesigurnosti, strahova. Mirjana Bobić Mojsilović je to sjajno prikazala u romanu "Muška azbuka", a onda su i scenaristi to odlično pretočili u tekst prema kom glumimo.

* I dokle je stigao Uroš u "Azbuci naših života"?

- On je daleko dogurao i doneće neke odluke zbog kojih će mu se život okrenuti naglavačke. Oni koji su čitali knjige Mirjane Bobić Mojsilović otprilike znaju o čemu se radi, ali scenaristima je, ipak, ostala mogućnost da štošta promene. A baš za te promene će gledaoci morati znatiželju da zadovolje gledanjem serije. Njegovo životno putovanje veoma je zanimljivo.

* Snimali ste i za domaću i za stranu produkciju. Postoji li neka razlika?

- Strane produkcije snimaju uvek tamo gde mogu da prođu jeftinije i to nije nikakva tajna. Ipak, novac nije presudan. Stranci veoma vode računa o tome i kakav je kvalitet onog što im se nudi. Srbija se izborila za dobru poziciju, jer imamo povoljne cene, a sjajan kvalitet. I kod nas i u svetu postoje projekti koji imaju mali, srednji ili veliki budžet, i to je ono što opredeljuje producente gde će i kako raditi. Siguran sam da će, kada se reši ova situacija sa virusom, mnoge produkcije iz inostranstva doći da rade u Srbiji.

* Sa kojim poznatim ličnostima iz strane produkcije ste imali priliku da radite?

- Upoznao sam Stivena Spilberga, jer sam bio angažovan za ulogu nemačkog poručnika u njegovom filmu "Ratni konj" (2011). Scene u kojima sam ja, nažalost, nisu ušle u film, ali sam stekao sjajan utisak o njemu. Bio je toliko opušten, kao da smo se našli da popijemo kafu i da se ispričamo. Pre snimanja scene, Spilberg je telefonom snimio video u kojem se vidi scenografija, atmosfera, a onda zamolio kolegu i mene da mahnemo, jer taj klip planira da pošalje unucima. On je veoma jednostavan, običan čovek, koji sjajno radi svoj posao. Radio sam u Londonu i sa Kiferom Saterlendom, u seriji "24 sata". Ipak, svako to upoznavanje je najpre kroz posao. Svi oni su pre svega profesionalci i tu smo se skupili da radimo. Tako doživljavam i rad sa svetski poznatim zvezdama, kao i sa našim glumcima.

U RODBINSKOJ VEZI SA DžONOM MALKOVIČEM

* KAKO ste dobili prezime Malkovič? Imate li rodbinskih veza sa Džonom Malkovičem?

- Moj rođeni stric zvao se Jadran, pa je otac odlučio da mi da to ime. A sa Malkovičem sigurno da postoji neka rodbinska veza, jer korene vučemo iz istih krajeva. Imamo isto prezime Maljković, oko kojeg stranci lome jezik, pa je onda to Malkovič lakše za izgovor.