POGLED ISKOSA - POVRATAK SLICI: Slobodan Radosavljević, slike, Galerija Lucida, do 11. 2.

Taj deo biografije ovog umetnika ključan je za razumevanje njegovog stvaralaštva. On se obrazuje na pravi, starinski način, danas odbačen, učeći od starih majstora koje proučava po evropskim muzejima. Taj proces je otvoren i može da traje ceo život za razliku od akademskog školovanja. O stilu i slikarskoj tehnici starih ovaj mladi umetnik ne bi mogao ništa da nauči ni na jednoj evropskoj umetničkoj akademiji, štaviše, tu bi sa takvim interesovanjima bio neprijateljski dočekan a njegovo delo smatrano nazadnim. Metod učenja po velikim muzejima od naših velikih slikara primenili su Milo Milunović i Ljuba Popović. Ovaj mladi stvaralac dodatni problem ima što je već formiran slikar, sa svojom poetikom, proučavanja mu služe samo da učvrsti svoj sistem. On želi da se ogleda na najtežem terenu, u štafelajnom figurativnom uljanom slikarstvu, da zađe u prostor koji su već ispunili izvanredni i genijalni slikari pre njega.

To nije samo velika hrabrost već srž njegovog likovnog sveta, nastojanje da se obnovi slika po svim njenim klasičnim zakonima. Radosavljević čini veliki zaokret povratka slici, uprkos struji vremena. Umesto raznih vidova novih apstrakcija, nove umetničke prakse, fotografije, videa, performansa, instalacije, asamblaža, digitalne i virtuelne realnosti, mladi majstor se okrenuo Žak-Luju Davidu, Žan-Dominiku Engru, Adolfu Vilijemu Bužerou, Vlahu Bukovcu i drugim velikanima neoklasicizma, simbolizma i akademskog realizma. Ako pomišljamo na anahronizam, gubimo iz vida istorijsku dimenziju (post)moderne umetnosti u kojoj su se ne jednom vladajuće smernice obrtale u korist figuracije.

Opravdanje za ovakvu umetnost možemo tražiti i u idejama mislilaca savremene umetničke scene. Artur Danto, jedan od vodećih američkih teoretičara, kaže da je određujuća crta ovog novog perioda "odsustvo pravca". "Sve što je ikada urađeno može se uraditi danas i biti primer postistorijske umetnosti. To takođe znači da više ne postoje posebni periodi niti posebni stilovi", tvrdi Danto. Za Dragoša Kalajića je takav period već bio modernizam, a ne postmodernizam i savremenost.

Radosavljević uvodi finu modelaciju, kjaroskuro, likovnu obradu inkarnata, kose, tkanine, materijalizaciju kao načelo slike u okviru stare tematike akta, portreta, pejzaža i ljudske figure u pejzažu. U tom smislu neguje atmosferu na slici, štimung sutona, utihnulosti, često rešavajući sliku u napetim, dramatičnim kontrastima. Zato kod njega ima Weltschmerza i spleen-a, tuge i radosti, bola pred nesaznatljivim i neizrecivim. On slika mlade, lepe i plemenite ljude, krajnje gledano težnja je samo jedna - ka produhovljenosti.