RAZGOVOR KUSTURICE I KONČALOVSKOG: Srbiju i Rusiju Zapad još nije uspeo da izmori

KUSTURICA: Šekspir je rekao: Od čega se sastoji drama? Od onoga što prikazuješ i od onoga što ne prikazuješ. Ja mislim da ljudi žele svet bez tajni. Da se sve vidi, da ništa nije skriveno. Ono što nedostaje poslednjih deset godina je autorski pečat u filmovima koje gledam, mladi su u temama, a forma je stalno ista. Tvoj film "Dragi drugovi" je delo autora sa jakim ličnim pečatom, najjačim koji sam video u poslednjoj deceniji.

KONČALOVSKI: Nakon što sam proživeo 40-50 godina na filmu, najgore bi bilo da sam pomislio kako sve znam. Rekao sam sebi da ne znam ništa, hajde da krenem od početka, otuda lični pečat. Mislio sam uoči i tokom snimanja o razlikama između pozorišnog i filmskog prikaza. Puno radim u pozorištu: kad glumac ode sa scene, svi znaju da je otišao u toalet, ili u bife, ili da popuši cigaretu. Ili cupka iza zavese čekajući ulazak. Na filmu, kada čovek izađe iz kadra postoji i dalje, jer je reč o umetnosti koja te tera da zamišljaš van kadra. Noviji filmovi su svedeni na ono što se bukvalno vidi, zahtevaju i takvu vrstu pažnje, pa gledalac hitrim okom majmuna to prati. Ili okom krave, kod nje nešto ulazi, zatim izlazi iz kadra, a ona gleda u jednu tačku.

KUSTURICA: Nekoliko puta smo se sreli u Kanu. Uvek si ponavljao da radiš u pozorištu i da te to interesuje. Kada sam video tvoj film, pomislio sam na teatralnost, u pozitivnom smislu, u mnogim scenama. Toga više nema: kao da gledamo isti film u kome su scene suptilno spojene, ali glumac i glumica ne igraju ono što treba, već su spontani kakvi su i u životu iza kamere, ili gde god da su. Čemu tolika spontanost? Ovde se vidi da postoji kostim, čovek koji glumi i kad on izađe iz kadra u gledaocu - ostaje ono što se dogodilo. A film danas nije određen onim što smo mi učili - da film gledamo zajedno.

KONČALOVSKI: Ranije dok sam snimao, razmišljao sam u kadrovima, postoji cela ta estetika, od Grega Tolanda... Sada prvenstveno razmišljam o ljudskim odnosima, stvaram ih a kao što znaš i ja koristim puno naturščika. Ne da bih ih zabeležio, već da ih "ulovim". U tome je stvar, kako postaviti kameru. Ja sam, grubo govoreći, prestao da tražim jednu tačku gledišta. Postavim nekoliko kamera, pa šta ispadne. Snimao sam davno "Ujka Vanju" po Čehovu. Imali smo probe, mizanscene, sve elegantno. Oni probaju, ja sedam u fotelju u uglu i gledam ih u ogledalu koje visi na sceni. Pomislio sam kako ovo da snimim, sve potrebno skoncentrisano u jednoj tački. Shvatio sam da kadar nije moguće potpuno predvideti, važna je i "pripremljena slučajnost", pripremljena tek za koliko je uslovljena - tvojim prethodnim organizovanjem ljudskih odnosa. I postavim pet kamera, da ih ulovim! Sad svetlo ne predstavlja problem, snimaš kad hoćeš, nema više traka... Zaboravimo dakle na jednu tačku gledišta, za koju smo mislili da je jedina. Jedino - ne postoji.

KUSTURICA: Ja bih to nazvao paradigmom Končalovski - tačka gledišta, percepcija vremena, optika i lični pogled koji nije moguće imitirati. To se ne sreće u vremenu "lajv strima" jer nedostaje emocija kao nosilac sadržaja, pa je bez utemeljenja. Nedostaje i zajedničko gledanje filmova.

KONČALOVSKI: Sve počinje od scenarija, pisac često unosi želju da ispriča o najvažnijem, gađa pravo u centar. Neki su me kritikovali zbog filma "Greh" o Mikelanđelu. Kad sam pisao scenario, pisao sam epizode jednu za drugom. Pisam sam puno scenarija i za druge. Kao da u glavi imaš sistem za navigaciju, kao GPS. Čehov i Šekspir nisu bili navigatori. Oni kruže oko centra. Pa shvatiš da centar postoji, a oni ga ne pokazuju. Tako sam prikazao i Mikelanđela. Treba ukloniti "navigaciju" iz scenarija. "Osam i po", Bergmanova "Persona", veliki scenariji, svi se kreću po periferiji, najčešće kroz ljudske odnose aktera.

KUSTURICA: U tvojoj biografiji je puno raznih kolekcija: refleksija, osećanja, svega... Kojih pet tvojih filmova bi ti izdvojio kao reprezentativne u smislu ličnog pečata o kome smo govorili?

KONČALOVSKI: To sa delima je kao sa decom, ima manje i više talentovane, svako je sposobno za drugačije stvari, različito je. Postoji osećaj da su "Dragi drugovi" ono što mi je "najtačnije" sada. Vratilo me je na studentske trenutke. Kad smo bili studenti, Tarkovski i ja smo mislili da znamo sve o filmu! S godinama sve manje znaš. I čuvaš to uzbuđenje pri pisanju scenarija. Parafraziraću nešto od Čehova: da bi izbio rat, neki ljudi moraju negde da sede, da piju čaj i da razgovaraju o vremenu.

KUSTURICA: Dok sam gledao "Drage drugove", mislio sam o ogromnoj istoriji koju imate, o otkrićima iz nje koje nije bilo moguće sakriti. U ovom slučaju o sindikatu i pobuni u SSSR. Takve sindikalne priče, i te represivne sile sa kojom ne možeš da vodiš neku politiku, nema u američkim filmovima na ove teme. Ostao je prostor za estetiku i priču o događaju...

KONČALOVSKI: To nema veze sa veličinom istorije i moje zemlje. I ti živiš u svojoj državi i imaš istu snagu. Film je o pobuni, ali i o prevazilaženju straha.

KUSTURICA: Sve što sam pročitao, Vodalazkin, Prilepin, Guzelj, sve je o Sovjetskom Savezu. I sve na snažnoj dramskoj osnovi. Oni nam otkrivaju ono što nismo znali, ni čitali. Neki od spomenutih pišu filmskim jezikom, vizuelno.

KONČALOVSKI: Sve može biti film. Ako uzmeš istoriju svoje zemlje, za vreme rata, koliko je samo tragičnih događaja. Svaka tragedija je šekspirovski događaj. Nema dosadnih priča. Ima doduše dosadnih i šablonskih pripovedača.

KUSTURICA: Na Zapadu su svoju istoriju potpuno razotkrili, nema tabu tema i istorija za veliki deo sveta, kao da ne postoji. Trg Vinstona Čerčila u Londonu se sada zove Humanitarni trg. Ili u Birmingemu. To je nemoguće, ali je istina.

KONČALOVSKI: To je Orvel. Umorna je Evropa. Stara dama. Taj umor se vidi. Slava Bogu, tvoja i moja zemlja nisu umorne, iako se trude "zapadnjaci" da nas izmore. Ali eto, nismo umorni.