POMOGLA JE KAD JOJ JE BILO NAJTEŽE: Mira je uvek pamtila dobrotu Milene Dravić - sve se raspadalo, a ona nas je pozvala...

Mira je upoznala 1986. godine srpskog režisera Gorana Gajića sa kojim je ubrzo otpočela vezu. Pošto je zbog ljubavi živela na relaciji Beograd – Zagreb, hrvatski mediji su je početkom devedesetih godina optužili da se priklonila Srbiji i objavljivali tekstove u kojima su je nazivali izdajicom.

Mira i Goran su 1991. godine bili primorani da se odsele u Beograd, odakle su otišli u SAD. Milena Dravić dala im je svoje američke kontakte kako bi im pomogla da se snađu, a kako bi preživela Mira je najpre radila kao konobarica, zatim prodavačica i prevodilac.

- Godina je 1985. i ja sam prvi put u Americi, prvi put u Njujorku. Ulazim u "Tower Records", najveću prodavaonicu ploča na, razgledam ploče i zamišljam da imam dovoljno novaca da ih sve kupim. Prilazi mi mladi, simpatični prodavac, inače muzičar i, kako mi sam kaže, zaljubljenik u film. Pita me odakle sam. “Jugoslavija”, kažem ja. Oči mu se rašire, a lice razvuče u smešak. Oduševljen je. Očekujem da mi kaže uobičajenu rečenicu na koju sam se na svojim brojnim putovanjima već navikla: “Tito, Yugoslavia” ili “Is that in Africa?”. Ili neku sličnu. Ali on kaže: “Vi dolazite iz zemlje u kojoj živi moja najdraža glumica”. Sad se meni rašire oči i usne mi se razvuku u smešak. “Koja?”, pitam ga radoznalo. On me gleda u čudu – zar nije jasno o kome se radi? “Ima samo jedna takva na svetu”, kaže mladi Amerikanac. “Milena Dravić”. Primećujem da ime izgovara tačno, da nije rekao “Drevik”, nego je naučio pravilni izgovor, potrudio se. “Ona ima najređu i najvredniju kombinaciju za jednu glumicu”, kaže. I onda objasni: “She’s both funny and sexy”.

Godina je 1991. Rat počinje, a ja se zatičem u Beogradu. Hladna je i gadna zima. Odigrala sam svoju zadnju predstavu u Jugoslavenskom dramskom. Tada još ne znam da će zaista biti zadnja. Oko nas se svet raspada, prijatelja je sve manje. Goran i ja se spremamo na put, želimo što dalje od ludila i mržnje. Ne znamo kako ćemo živeti i šta ćemo raditi tamo kuda idemo. Idemo u nepoznato. Ne znamo tamo nikoga. A ovde se čini da smo već prestali da postojimo iako još uvek nismo otišli. Naš telefon vrlo retko zvoni; kao da smo na svakoj strani smetnja, komplikacija koja nikome ne treba.

A onda jednog dana neposredno pred put telefon zazvoni i na drugom kraju je – je li to moguće ? – Milena! Čekaj, je li to zaista ona, kraljica? Je li moguće da upravo ona u ovom trenutku misli na mene, na nas? Milena nas poziva kod sebe, kaže da želi da nas zagrli pre nego što odemo. Oboje smo beskrajno dirnuti – ipak ima neko ko misli na nas. I nije to neki anonimni “neko”. To je MILENA!!!

Onda sedimo u njenom stanu, pijuckamo, pričamo o životu, ja plačem a ona me grli. Odlazimo s komadićem papira u rukama: Milenini američki kontakti. To je naš dragoceni prtljag. Milena nam maše s praga dok odlazimo. Ona je mama, baka, sestra, prijatelj koja nas ispraća na daleki put. Nije nam ni bliski prijatelj, niti smo u rodu. Ali nas taj trenutak spaja. I ja znam da taj gest nikada u životu neću zaboraviti ".