INTERVJU Tamara Radovanović: I u ovoj godini želim da radim kao vojnik

Od kako je počela druga sezona, kaže Tamara, više je prepoznaju i "startuju" na ulici, a često i dobacuju "sekretarice", mada je Ema ravnopravan partner u firmi. Ova rođena Beograđanka, diplomirala je glumu na Fakultetu dramskih i filmskih umetnosti Univerziteta "Sinergija", u klasi profesora Ivana Jevtovića. Zapazili smo je i u "Ubicama mog oca 2", "Žigosanima u reketu", "Junacima našeg doba", "Istinama i lažima", "Šifri Despot", "Urgentnom centru", "Jugoslovenki", kao i u pozorišnim predstavama. Čim je završila snimanje druge sezone "Tata", otkriva Radovanovićeva za "TV Novosti", usledile su ponude za nove projekte.

- Posle kratkog odmora počela sam da snimam "Jugoslovenku" i jednu američku seriju koja se snima kod nas. Kada sam to završila, dobila sam jednu od dve glavne uloge, psihologa Bojane, u ženskom sitkomu "Koleginice", u okviru produkcije Fokus brothers. Konačno imamo dve ženske glavne role i to me baš raduje - kaže Tamara i dodaje da je to važno kada se zna da u serijama dominiraju muški likovi. - Serije su tematski tako određene da se nameću muške uloge, jer preovlađuje krimi i triler žanr. I to je oduvek tako. Nije to ništa novo, nego se sada više snima, pa je očiglednije. Tako je, ne samo kod nas već i u svetu. Uvek je muškarcima bilo lakše.

* Dobitnica ste ovogodišnje nagrade "Beogradski pobednik", za najbolju glumicu u žanru humorističkih serija, u seriji "Tate". Po čemu ćete pamtiti to snimanje?

- To moje prvo veliko glumačko iskustvo bilo je fenomenalno! Kada se sretnemo, Andrej Šepetkovski, Jovana Cavnić, Miljan Prljeta i ja, uvek kažemo da bismo ovu seriju mogli da snimamo do kraja života. Bilo nam je veoma zanimljivo na setovima, vladala je prava porodična atmosfera, tako smo i ušli u svoje likove. I kad smo ih "ukačili", više nije bilo kraja.

* Kako ste se uklopili sa kolegom Milanom Kalinićem, koji je zamenio Filipa Juričića?

- Bila je to velika promena, više za gledaoce, jer su njih dvojica i fizički različiti, ali za Emu nije smelo da bude nikakve promene. Tako sam se i ponašala, da se to ne vidi. Milan je vrlo neposredan, živahan i dominantan, ima dosta tog primarnog Petra u sebi, pa smo se brzo uklopili, jer je i on sa velikim samopouzdanjem ušao u svoj lik, kao i sa željom da radi s nama, jer mu se sviđala serija. Samim tim, bili smo na dobitku, a ja sam imala sreću da dobijem partnera koji je ulozi pristupio tako da mi nije bio problem da igram s njim.

* Serija je omiljena među svim uzrastima. U čemu je tajna njene popularnosti?

- Jedna je od retkih serija koja prikazuje život koji živimo, ovde, u Beogradu. Zato je i ušla u domove gledalaca jer je bliska porodici. Drago mi je što mi i deca, najmlađi gledaoci, prilaze na ulici. Uz sve to, šalje poruke i o dobrim i o lošim stvarima, jer ljudi smo, pa i grešimo. To je velika prednost ove serije.

* Koju ulogu tumačite u "Jugoslovenki"?

- Igram Jovanu Trifunović, vrlo interesantan ženski lik, potpuno drugačiji od Eme. Ona je prijateljica porodice Ristić, potiče iz bogate porodice, vrlo je prevrtljiva, ženski manipulativna, kako bi ostvarila određen status u društvu.

* Na setovima provodite i po 12 sati dnevno. Koliko vam je naporno?

- Uopšte se ne žalim, meni je lepo, uživam u tome što radim i volela bih da tako bude što je duže moguće. I u ovoj, 2021. godini, želim da radim kao vojnik. Kada ne snimam, uglavnom provodim vreme kod kuće, odmaram se, igram pikado. Imam psa, havanskog bišona Beti, koja mi se mnogo obraduje kada se uveče vratim sa snimanja.

* Jeste li se navikli na uslove života u pandemiji? Imate li neke strahove?

- Ne mogu da sedim u mestu, toga se najviše plašim, imam strah od sedenja i čekanja, volim da se dešava... sve! I dalje se nekako držim, pošto radim. Moja porodica je takođe optimistična, ali se čuvamo. Ova situacija nam svima lebdi nad glavom i čini mi se da vlada kolektivno iščekivanje i nestrpljenje kada će sve ovo prestati.

* Stižete li da se družite sa prijateljima?

- Imam utisak da uspevam, ali nisam sigurna, ponekad i zbog obaveza, jer živim kao vojnik. Imam nekoliko izuzetno bliskih prijatelja, sa kojima održavam kontakte i koji su mi veoma važni. Bez njih ne bih mogla da funkcionišem, a ni da radim. Jer sve što radim nekako je lakše kada to imam s kim da podelim. Svi moji prijatelji žive slično kao i ja, dovoljno su samosvesni da shvate u kakvoj se situaciji nalazimo. Nigde ne idemo, nema žurki, nema okupljanja, viđamo se jedan na jedan, kada imamo vremena.

* Da li ste nešto novo i bitno shvatili iz iskustava koje nam je donela protekla godina?

- Koliko je važno da budemo slobodni i da više cenimo sadašnji trenutak, jer to što danas imamo važi samo tada, danas.

NEDOSTAJU MI SVIRKE SA BENDOM "VRUM"

* ZAVRŠILI ste klavir i solo pevanje, a nastupali ste i sa pozorišnim bendom "Vrum". Jeste li uspeli da se okupite?

- Imali smo jednu svirku, u specijalnim uslovima, početkom oktobra, u okruženju sa maskama. Vrlo neprirodno, ali bar se desilo. To nam je svima bilo važno i nedostajalo nam je, a sad nam još više nedostaje, a ne znamo kada ćemo se ponovo okupiti. Meni to jako fali, jer je to i mesto slobode za mene, a fali mi i zbog treninga, to mi je kao da odem u teretanu - iskrena je Tamara Radovanović.