FILMSKA KRITIKA - Kraj američkog sna: "Kum Marija Puza, koda: smrt Majkla Korleonea", Frensis Ford Kopola

U svom tekstu od 9. decembra 2020, Brodi dalje piše: "Kopola je isto to učinio prošle godine sa svojom 'Apokalipsom danas', ali je efekat ovde mnogo jači. Iako se veoma malo razlikuje od prve verzije, sada su utisci povoljniji zahvaljujući novoj generaciji filmskih kritičara, koja, za razliku od one iz 1990, danas hvali ovaj film kao remek-delo, otkrivajući ono što smo, u stvari, već znali." U nastavku, Brodi protivreči površnom utisku koji bi mogla da izazove citirana srpska poslovica. Ne radi se, dakle, o uzaludnom poslu, upozorava Brodi, već naprotiv, o promišljenom postupku Kopole, koji sada daje mnogo adekvatnije tumačenje. Dodao bih ovome još nešto: ne samo najpoznatije filmske trilogije u istoriji filma - nego i celog svog dela.

U triptihonu "Kuma", ali i u "Apokalipsi danas", kao i u dominantnom delu "Prisluškivanja", Kopola metaforički govori o istom: o propasti "američkog sna", najveće vrednosti u istoriji SAD, koja je nekad bila i sveopšta nada. To rušenje postalo je, vremenom, veliki okvir Kopolinog dela i njegova glavna tema. Ovaj grandiozni san završava se danas prizorima masovnog nasilja, laži i prevare kojima gotovo svakodnevno svedočimo i koji više ne mogu da nas iznenade, šta god da se tamo desi. Ali Kopolino oruđe nije reč (kao kod Čomskog) nego pokretna slika, sa svojom filosofijom i estetikom, svojim unutrašnjim govorom i naročito polifonom montažom, čiji je najbolji primer upravo završna sekvenca iz filma "Kum III", koju je majstor odlučio da poboljša i time jasnije "poentira" svoju veliku metaforu.

Tih završnih 18 ili 20 minuta poslednjeg nastavka sage o "Kumu" predstavlja rekapitulaciju cele trilogije, u stvari cele Kopoline poetike pokretne slike. To je "film-u-filmu", muzičko-vizuelna forma, u ovom slučaju Maskanjijeva "Kavalerija rustikana", u kojoj debituje sin Majkla Korleonea, odstupajući od očevog zla i odajući se umetnosti. Opera, tako draga svakom Italijanu, sadrži zrno stvarnosti po kome je ceo jedan pravac nekad nazvan "verizam" i saopštava nam svu tragediju Kuma. To je postojanje Satane na zemlji. Strašni fatum Vita, Majkla, pa i najmlađih Korleonea očajno je sapet u moć sudbine, kako se i zove jedna druga, Verdijeva opera. Kopolina "koda" je polifoni završetak cele parabole koja se plete u lajtmotivskom tkanju montažnih parčadi od samog početka filma. Svuda je posejano Ejzenštejnovo seme. Tako se već u prvom "Kumu" pojavljuje njegov glavni princip u montaži triju paralelnih radnji vezanih za krštenje i ubistvo. Paralelizam prizora krštenja u crkvi i niza mafijaških ubistava u direktnoj je vezi sa teorijom i praksom intelektualne montaže Sergeja Ejzenštejna, isto kao što Kopola ne beži od direktnih veza sa umećem Akire Kurosave, koga je takođe smatrao svojim učiteljem.

Ovo finale direktno upućuje na lajtmotive krštenja i zločina tako što Kopola kombinuje vaskršnje izvođenje "Kavalerije" sa nizom ubistava i završava pokušajem ubistva samog Majkla. "Ubica promaši i umesto Majkla pogodi njegovu kćer. U dirljivoj inverziji 'Pijete', Majkl grli beživotno telo svoje kćeri na stepenicama opere u Palermu a njegov nečujni i bolni krik je jedan od najdirljivijih momenata u istoriji filma. Umesto da prihvati mit o iskupljujućem nasilju (veza sa uvodnom sekvencom ovog filma, B. Z.) Majkl Korleone pada u svet sumraka, pati u samoći i umire kao starac", piše Džolion Mičel. Kopolina simfonija zla sadrži se tako cela u završnom stavu raskošne muzičko-dramske forme izgrađene na principima polifonije: jedno filmsko remek-delo.

Kopolina glavna tema, a to je "propast američkog sna", čita se sada u novom svetlu. Kraj vladavine naroda, jednakih prilika i slobodnog tržišta zajedno padaju pod udarima oligarhije, tj. "duboke države" ili otuđene sile, oličene u mafiji ("Kum I i II"); sumrak američke vojske ("Apokalipsa danas") je u likovima poludelih "zlatnih dečaka" Pentagona, pukovnika Kurca i "besnog psa" Kilgora; pad katoličkog morala i tradicionalne porodice sav je u paralelnim scenama ubistva pape, vatikanskih bankara i Majklovog najmilijeg deteta ("Kum III"). Ako se ruše demokratija, vojska, crkva i porodica onda više ništa ne ostaje od "američkog sna". Sva četiri velika Kopolina konstrukta filmski potiču od Sergeja Ejzenštejna, ali ih gotovo svakodnevno, naročito u našem vremenu, potvrđuje stvarnost. Tako se Frensis Ford Kopola javlja kao veliki društveni mislilac i autor zadivljujuće moći, pravi, posvećeni hrišćanin, kadar da se uhvati ukoštac sa Antihristom svog doba. Tok ove borbe pratili smo iz filma u film i tek sada je postajemo potpuno svesni. Ne krsti Kopola jariće nego dovršava jednu veliku misao, koja ga ne ostavlja na miru.