LJUBAV ME POKREĆE I DAJE MI SNAGU: Poslednji intervju Biserke Cvejić za “Novosti”

- Sreća je potpuna samo onda kad je podeliš sa drugima, kakva bi bila i da li bi se mogla tako nazvati da čovek u njoj samuje - rekla je Biserka Cvejić, na početku poslednjeg razgovora za "Novosti" 2018. godine.

Jedna od najvećih operskih diva tada je proslavila 95. rođendan, pet i po decenija biserne karijere, kojoj je pridodala, isto tako blistavih, dvadeset godina profesure na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu i Umetničkoj akademiji u Novom Sadu.

Za to vreme iznedrila je mnoge velike pevače kojima je podarila svoj raskošni talenat, ali se ni danas ne predaje nadolazećim godinama. Zrači gotovo istom energijom i šarmom kao da će upravo pred publiku Metropolitena, milanske Skale, Bečkog državnog teatra..., i svih mogućih svetskih scena na kojima je nastupila u 1.800 predstava i ostvarila gotovo stotinu uloga. Učini se, na trenutak, da je pred nama ona Biserka kojoj je darovan maratonski aplauz od 24 minuta, a zavesa se podizala - 58 puta.

Dočekala nas je u svojoj kući, na beogradskom Dedinju, ozarena i duhovita. Čudesna i čarobna. I vazda joj je kuća puna, kao nekad kad se ona vrati sa koncerta, a njen suprug Duško uzme gitaru i krenu - bećarci. I stalno smišlja gde će i kako ove zime, da li u zavičajnu sunčanu Dalmaciju ili u goste svojim bivšim studentima.

- U Dalmaciju ću, ne nameravam da propustim ni ovu godinu - govori, prelistavajući knjigu o izuzetnim ženama Srbije, koju su objavile "Novosti", a u kojoj je i ona zasluženo ušetala već na prve strane.

- Želim da mojim Dalmatincima pokažem ćirilicu. Da, ćirilicu. Ovo je stvarno lepo.

Otuda, iz Dalmacije, iz malenog krila Jasenice, krenula je biserna Biserka. Dve godine je imala kada su se njeni roditelji i braća zaputili u svet. Otac, mornar, bacio je sidro porodičnog broda u belgijski Lijež. Plavetnilo Jadrana sve je češće menjao za duboko rudarsko okno u kojem je i nastradao. Biserka se seća te tragedije i nosi je u sebi čitavog života, kao žar. Bila je uveliko osnovac i prvi pevač u dečjem crkvenom horu.

- Bila sam sasvim svesna da se žrtvovao za nas, decu. Za naše udobnije detinjstvo - seća se. - A živeli smo u sirotinji i muci. Ali to nas nije sputavalo da se volimo, već nas je podsticalo da se izborimo. Surov život brusi i čini nas boljima. Čini nas takvima da ono što imamo podelimo sa drugima, mada sam ja ponekad u tome i preterivala. Ostajala sam bez kaputa, bez obuće. Tako je bilo, kad drugi nema, daj mu. I to me i sad drži. Srećna sam kad imam šta da podelim.

Posle rata u kome je dospela i do logora - na sreću, nisu je dugo zadržali, jer je bila nemirna, pravi đavo - Biserku je, priča nam, srce vuklo Jugi. Prosto je žudela da se vrati. Šarmirala je jednog američkog oficira, kome se dopadala, da je krišom ubaci u vagon za Jugoslaviju. Obećala je da će se brzo vratiti, a znala je da neće.

- Da u vozu ima slepog putnika, bio je upućen samo jedan mašinovođa. Donosio mi je ponešto da pojedem, jer je putovanje tada od Belgije do Juge bilo dugo, dugo - govori kroz smeh, a čitava kuća zvoni. - Zagreb je bila prva stanica, ja izlazim, svima sam sumnjiva. Pa, ko bi još tako putovao... Ipak, pustili su me i, posle samo jedne noći provedene kod maminog brata, ponovo sam bila u vozu. Ali za Beograd. Imala sam adresu jedne gospođe Nade na Dorćolu. Ona je posle rata boravila u Belgiji, sa pevačkom grupom Miroslava Čangalovića. Lepo sam zakucala na njena vrata. Obe smo bile srećne. Sa Nadom sam otišla u "Lolu", pa u Konferenciju omladine. Predsednik je bio Rato Dugonjić. Kaže on meni: "Ti, Biserka, da se upišeš u partiju." Idi, kakva partija, šta će meni to, a i vama ću biti samo od štete, odgovorim Rati. I tako se izvučem.

Upisala se na Muzičku akademiju u Beogradu. Tu je upoznala supruga Duška Cvejića, koji je istovremeno studirao i medicinu. Akademiju su zajedno završili, a Duško je specijalizirao otorinolaringologiju.

- Zaljubili smo se, voleli smo se, venčali, proveli najlepše dane - govori ozareno operska diva. - On je bio veliki čovek. Nema onog kome, kao lekar, nije pomogao bez ijednog dinara. I moram to da kažem: trpeo je zbog moje karijere, ali nas je naša ljubav više od pola veka čuvala i sačuvala našu vezu, od prvog dana do njegovog kraja. I, vidite, ja mislim da je ljubav u korenu svega. I danas ona mene pokreće i daje mi snagu da lepo starim. Ja ne razumem i nikada nisam razumela ljude koji ne umeju da vole. Ne razumem nikog ko kaže - mržnja. Kakva mržnja? Kome je ona sreću donela.

I Dušan je s njom proputovao svet, pratio ju je na koncertima, čekao da odsluži dvadesetogodišnji rok u Bečkoj državnoj operi. O tome Biserka najviše voli da govori.

- I izdržao je - kaže nam. - A da mu je bilo lako, nije. On, Srbenda, a bratija, malo-malo pa pita: "Gde ti je žena, šta radi, što je nema?" Mnoga iskušenja su odasvud vrebala, ali smo sve podneli. I kad sam završila karijeru, od nas nije bio niko srećniji. Bili smo sve jedno drugom. Dostojanstveno je otišao, i ja, kao što svaki čovek dok je živ ima želja, želim jedno - da dostojanstveno trajem do kraja.

TITO I JOVANKA PAŽLjIVO SLUŠALI

- PEVALA sam Titu i Jovanki, što da ne... Svako ko je u umetnosti u njihovo vreme nešto značio, nastupao bi pred njima povodom nekog praznika. A da li su voleli operu, ne znam. Znam da su pažljivo slušali. Bilo je to vreme kada su političari redovno dolazili u pozorište - kaže nam Biserka.

BISERI U KRUNI KARIJERE

NE broji nagrade Biserka Cvejić u bisernoj kruni karijere. I ne pokazuje ih. U njenoj kući važnija su ljudska lica. Živa i na fotografijama. Zna se, ipak, da je nagradu za životnu delo "Dositej Obradović" dobila kada je u Narodnom pozorištu u Beogradu obeležila 90. rođendan. Nekoliko godina pre toga, Francuska ju je odlikovala svojim najvišim ordenom - Legijom časti.