DETINJSTVO JE UZ NJEGA BILO ČUDESNO: Nevena Damljanović, unuka Dobrice Erića, uz dedu je zavolela pisanu reč

- Porodicu ovo visoko odlikovanje, kao i ogromna ljubav naroda prema Dobrici sa kojom se često susrećemo, dodatno obavezuju da očuvamo njegovo stvaralaštvo - kaže, za "Novosti", Nevena Damljanović. - Obavezuju nas da damo svoj doprinos da njegova dela nastave da žive, premda su ona već svakako večna.

Pored velikog dela, Dobrica je iza sebe ostavio ćerku Svetlanu, sinove Dragišu i Dobrivoja - Laleta; osmoro unučadi: Nemanju, Mihaila, Jovanu, Milenu, Filipa, Nataliju, Danicu i Nevenu; i petoro praunuka: Anju, Vuka, Aleksu, Pavla i Dimitrija (njega, nažalost, nije upoznao).

- Moja majka Svetlana je kao apsolvent na Medicinskom fakultetu zasnovala porodicu i dalje nije nastavila da gradi karijeru, već se u potpunosti posvetila porodici - govori nam Nevena. - Dobričin stariji sin Dragiša zajedno sa svojom porodicom vodi veliko poljoprivredno domaćinstvo u Dobričinom rodnom kraju, u selu Donja Crnuća, gde radi i kao matičar i profesionalno se bavi pčelarstvom. Mlađi sin Dobrivoje - Lale je po struci istoričar umetnosti, a već dugi niz godina radi u Centru za promociju nauke.

Nevena živi u Beogradu, završila je Filološki fakultet na katedri za ruski jezik i književnost, bavi se prevođenjem:

- Svi smo nasledili pomalo velikog Dobričinog dara, ali niko u dovoljnoj meri da bi mu pisanje postalo poziv. Pre svega smo svi nasledili njegovu pesničku ranjivost, koja nam ponekad otežava snalaženje u svetu pragmatizma i racionalnosti, ali nas istovremeno umnogome obogaćuje kao ličnosti.

Svog dedu Nevena pamti po ogromnoj ljubavi i pažnji koju je od njega dobijala, pamti njegovu neverovatnu pozitivnu energiju, dobrotu i blagorodnost, dirljivu skromnost. Pamti i čudesne trenutke detinjstva u kojima je zahvaljujući njemu zavolela pisanu reč i knjigu. Satima joj je čitao romane Branka Ćopića, "Pipi Dugu Čarapu", a kasnije su zajedno čitali "Hajduk Stanka" i naše narodne pesme. Često je učestvovao u dečjim igrama svojih unuka.

- Kao i svi istinski pesnici očuvao je kontakt sa detetom u sebi i zato nam je bio bliži od ostalih odraslih članova porodice - kaže nam Erićeva unuka. - On je bio višestruko nadarena i izuzetno bogata priroda, ne samo kao stvaralac, već i kao ličnost uopšte, poput nekog Velikog Sunca koje nas je sve zauvek obasjalo, tako da se njegovo prisustvo i svetlost i dalje vrlo intenzivno oseća. Često nam je ulepšavao svakodnevicu svojim stihovima i mi smo se tome uvek radovali, tražili smo da nam recituje i on je to rado činio. Sada mi je žao što nije bilo još češće.

Po rečima njegove unuke, Erić je bio brižan, interesovao se za sve što se dešavalo u njihovim životima, trudio se da pomogne, davao im je savete, ali nikad nije bio nametljiv u tome.

- Bio je vrlo prisutan u našim životima - govori Nevena. - Kada je boravio u Beogradu viđali smo se gotovo svakodnevno, povremeno smo se okupljali i u njegovom zavičaju u Gruži, ponekad nas je vodio sa sobom na pesničke susrete. Naravno, bilo je perioda i kad ga dugo ne bismo videli, mnogo je putovao po Srbiji, Republici Srpskoj, Kosovu i Metohiji, verujem da nema škole u Srbiji u kojoj nije održao pesnički susret.

Dobrica nije bio pesnik koji sedi za stolom i piše, njegove pesme su najčešće nastajale dok je šetao u prirodi, u pokretu.

- Imao je izuzetno pamćenje i prve verzije stihova je smišljao i prepravljao u glavi, a tek ih je kasnije zapisivao - seća se Nevena. - Kako je sam govorio zapisivao ih je uglavnom na malim papirima, stekavši tu naviku još u ranim stvaralačkim danima kad mu nije bilo dostupno previše papira. Njegove pesme su plod neverovatnog, retkog talenta, ali i mukotrpnog, upornog rada i izuzetne posvećenosti. Ponekad smo imali čast da prvi čujemo nove stihove i to smo doživljavali kao poseban dar i privilegiju. Ponekad smo bivali i svedoci događaja koji su ga kasnije inspirisali. On svoje stihove nikada nije čitao pred publikom, uvek ih je govorio napamet. Svakako je iznad svega voleo svoju zemlju, narod i jezik.

Nevena pamti i da su njeni drugovi bili oduševljeni kada bi čuli ko joj je deda:

- Često su me prvo pitali: "Je l' ti on rođeni deda?". Uglavnom su to bile vrlo pozitivne i lepe reakcije, njegove pesme su deo školske lektire, često je nastupao na radiju i televiziji, bio je poznat i voljen od strane mojih vršnjaka i mislim da su se radovali što im je on kao deda njihove drugarice verovatno postajao još bliži i pristupačniji, a ja sam se radovala što ga toliko vole.

Porodica želi da u Erićevoj rodnoj kući u Gruži, u kojoj se nalazi najveći deo njegove lične biblioteke, otvori legat.

- Dobrica je u svojim poznim stvaralačkim godinama imao lepu saradnju sa više izdavača. To su pre svega "Kreativni centar" i "Pčelica" kada su u pitanju knjige za decu i mlade, koje oni i dalje redovno objavljuju. Sa druge strane, Srpska književna zadruga, sa kojom je od početka svoje spisateljske karijere imao poseban i blizak odnos, pre nekoliko godina ga je uvrstila u svoju čuvenu "Plavu ediciju", čime mu je ispunjena, verujem, i jedina preostala želja što se tiče objavljivanja knjiga. Njegovo delo je široko zastupljeno u lektiri za osnovnu školu, ali nije uvršten u onu za srednje škole. Imajući u vidu dubinu stvaralaštva i jedinstvenost u nacionalnim okvirima, ali pre svega tematsku, stilsku pa čak i ekspresivnu i eksperimentalnu raznovrsnost, smatramo da je on svoje mesto svakako zaslužio i na tom nivou - zaključuje Erićeva unuka.

DRAGOCEN DAR

RADOVAN Popović je nedavno objavio knjigu "Srpski Orfej Dobrica Erić", koja je po rečima pesnikove unuke verodostojno svedočanstvo njegovog stvaralačkog puta i ličnosti.

- To je i dragocen dar koji je naš izuzetni publicista i istinski Dobričin prijatelj Radovan Popović podario i nama i svim poštovaocima Dobričinog dela - kaže nam. - Autor je deo značajnih informacija i drugih materijala dobio i kroz razgovore i susrete koje je tokom pisanja ove knjige vodio sa Dobričinom decom, Svetlanom, Dragišom i Dobrivojem, kao i sa Dobrivojevom majkom Brankom Radovanović.

POČIVA U NAJLEPŠOJ ALEJI

POSLE smrti Dobrice Erića javnost se pobunila zašto nije sahranjen u Aleji zaslužnih građana.

- Aleje velikana prostiru se svuda gde počivaju velikani - kaže Nevena Damljanović. - Dobrica je prema sopstvenoj želji i odluci koju je doneo pre mnogo godina sahranjen u najlepšoj šumadijskoj aleji na seoskom groblju u njegovoj rodnoj Donjoj Crnući pored majke Radmile, oca Miloša i brata Dobrivoja, u pitomim gružanskim predelima, koje je na božanstven i autentičan način ovekovečio u svojim A. Poput Desanke koja se vratila u svoju Brankovinu, on je kao jedino svoje konačno odredište uvek video svoju Crnuću.