MUDRAC ZAODENUT TAJANSTVOM I MAŠTOM: Prošlo je pola veka od smrti Leonida Šejke (1932-1970), slikara, teoretičara, pisca, čarobnjaka...

Istorija našeg modernog slikarstva već je dala svoj sud o njemu, ali će ta istorija sada, morati da se pozabavi Šejkom još jednom, i da ga stavi na pravo mesto: među vrhove našeg i evropskog slikarstva, među one retke koji su u svom opusu bili najbliže modernom senzibilitetu i najbliže sintezi.

Pre pola veka, ovako se u dnevnoj štampi, sredinom decembra 1970. godine, od slikarskog čarobnjaka Leonida Šejke oprostio alhemičar reči Danilo Kiš, koji je još napisao:

- Kroz studije arhitekture i starih flamanskih majstora, Šejka otkriva čudesne mogućnosti perspektive i prostora, da bi uskoro počeo da te prostore raslojava, obasjavajući ih nekim onozemaljskim suncem i dahom tajanstva, nekom intelektualnom i istovremeno lirskom klimom koja zari iz svih njegovih slika, koja je prisutna u svim njegovim crtežima, i onim najmanjim, crtanim na kutijama cigareta, kao i u onim najnovijim, gde u jednoj novoj tehnici, multiplikacije i op-arta i nove figuracije, postiže isti pituralni i intelektualni efekat nekog Borhesovskog au dela`. Jer, čega god se dotakao Šejka, sve se pod njegovom rukom zaodevalo duhom tajanstva i mašte.

U ovom nekrologu Kiš ga naziva učenikom Berđajeva i egzistencijalista, koji je kroz život išao kao mudrac:

- Kao stari mudrac - pomiren sa smrću i izmiren sa životom, imajući u svom kratkom i bogatom životu kao jedinu prtljagu svoje duhovno bogatstvo, svoju umetničku savest i svoju beskrajnu dobrotu mudraca.

Pedesetogodišnjica smrti tog mudraca, minulog decembra, protekla je u potpunoj tišini. Nije se oglasio niko. Nijedna institucija, pa ni Muzej savremene umetnosti koji čuva najviše njegovih dela - 90 slika, 106 crteža, pet kolaža, četiri grafike i 367 skica (u legatu koji je ostavila njegova poslednja supruga Ane Čolak Antić). Taj previd (mnogi će epidemiju nemara pravdati pandemijom kovida 19), ipak, ne umanjuje veličinu Šejkine ostavštine u našoj kulturi, u kojoj je ona bila veoma živa i prisutna u poslednjih 50 godina.

Rođen je, na dan svetog Leonida, 24. aprila 1932. u Beogradu. Bio je sin Trofima Vasiljeviča, ukrajinskog oficira i topografa srpskog generalštaba koji je izbegao u Srbiju nakon sloma carske Rusije i Katarine Zisić, poreklom iz ugledne cincarske porodice iz Valjeva (majka mu je usadila ljubav prema operi). Završio je rusku osnovnu školu i srednju tehničku, i rano je razvio strast prema slikarstvu i astronomiji ("zvezdano nebo je bilo takav prostor po kome su misli mogle slobodno da lutaju, mesec gledan teleskopom zaprepašćivao je svojim tragičnim lebdenjem u prazno"), a pre nego što je upisao Arhitektonski fakultet i potom, samostalno je proučavao biologiju, filozofiju, književnost, muziku (imao je apsolutni sluh i mogao da reprodukuje sve što čuje).

Prvi put je izlagao 1953. sa Dadom Đurićem, Urošem Toškovićem i Sinišom Vukovićem, a do smrti je priredio 12 samostalnih postavki u zemlji i inostranstvu. Sa grupom "Mediala", čija je bio centralna figura, predstavio se četiri puta, a za prvu izložbu 1958. godine, uz Šejku, radove su priložili Olja Ivanjicki, Milo Glavurtić i Vladan Radovanović.

Interesovanje za njegovo delo, posle Šejkinog odlaska sa ovoga sveta je raslo. To su pokazale i retrospektiva u Muzeju savremene umetnosti, krajem sedamdesetih, izložba "Đubrište" u Kulturnom centru Beograda početkom devedesetih (priredio je Branko Kukić i imala je rekordnu posećenost), kao i postavka crteža u galeriji "Haos", 2012. godine. Svojim likovnim opusom, ali i pisanim delima uticao je na generacije stvaralaca, ali i teoretičara. Uz "Traktat o slikarstvu", posthumno su popularnost stekli spisi "Grad" i "Đubrište, zamak", štampani u jednoj knjizi.

- Đubrište je za mene imalo značaj prelaznog iskušavanja moderne umetnosti; s time je moderna umetnost za mene završena - zapisao je Šejka, čije se shvatanje odnosa "grad-đubrište-zamak", moglo porediti sa Danteovim "pakao-čistilište-raj". - Kada bih se vratio životu slikao bih onako kako slikanje pruža najviše radosti, po uzoru na stare majstore, po cenu toga da ne budem originalan. Mislim na slike sa značenjem. Sada, odlazeći poručujem svima koji ovo slede da nastave, ne bojeći se rizika. Slikanje je oblik molitve.

TRI LjUBAVI

KAO student arhitekture zaljubio se u Olju Ivanjicki, tada postdiplomca vajarstva. Kasnije će biti umetnički partneri u "Mediali". Njihova intimna prepiska objavljena je u knjizi "Ogledalo ljubavi".

Prvi put se oženio pesnikinjom Marijom Čudinom, koju je upoznao u Splitu dok je služio vojsku, a gde je ona radila kao novinar "Slobodne Dalmacije". Njegova treća životna saputnica bila je istoričarka umetnosti Ana Čolak Antić, koja je bila rukovodilac "Grafičkog kolektiva".

ZBOG "PUTA" U ZATVORU

U GRUPI jugoslovenskih intelekualaca koji su sredinom šezdesetih pokrenuli nezavisni časopis za kulturu "Put" bio je i Leonid Šejka. Redakciju su činili još i Danijel Ivin, Marjan Batinić, Franjo Zenko, Mihailo Mihailov, Peđa Ristić i Slobodan Mašić. Simultano su pohapšeni u Zagrebu, Zadru i Beogradu, zbog "udruživanja u neprijateljsku organizaciju". Posle tri meseca, bez obrazloženja, proces je prekinut protiv svih, osim Mihailova, koji je ostao u zatvoru. Šejku je dok je bio zatvoren redovno posećivala tadašnja supruga Marina Čudina, koja mu je između ostalog donosila i pribor za crtanje.