INTERVJU Ivana Mihić: Romani su oko nas, i ja pišem jedan
OVO nije godina da dobiješ sve što želiš, ovo je godina da ceniš sve što imaš... Ova misao, po mišljenju Ivane Mihić, možda i najbolje oslikava godinu iza nas, godinu u kojoj smo svi naučili neke nove životne lekcije.
Ivana Mihić
Poznata glumica, producentkinja i spisateljica, za "Novosti", sumira 2020, u kojoj se, baš kao i mnogi drugi, borila sa teškim vestima i izazovima, ali uspela da sačuva mirnoću i optimizam. U iskrenom razgovoru Ivana nam otkriva kako gleda na nove serije sa potpisom njenog oca Gordana Mihića, zašto nje same nema na ekranima, a njenih knjiga u knjižarama, i da li je i njoj ova godina bila "za zaborav"?
- Prošle godine, 11. avgusta navršilo se godinu dana od kada fizički nema mog oca. Neretko pomislim kako bi se sa problemima koji nas stalno bombarduju on nosio. Pošto je bio razuman, jasan i preduzimljiv i uvek pronalazio rešenje za problem, pokušavam da i sama budem takva. I moja majka je borac i ličnost koja veruje u pobedu. Godina poput ove nema potrebe da bude godina za zaborav. Mnogo stvari je naučeno iz nevolja koje su nas snašle. Mnogo pobeda je izvojevano. Više puta smo videli da smo jači nego što mislimo, da možemo da budemo jedni uz druge, da su ljudi, ipak, humana bića, da hoće da pomognu jedni drugima i da su zanemarivi oni koji koriste strah, i tuđ i sopstveni, da sve povuku unazad.
* Već neko vreme ste u glumačkoj/producentskoj/spisateljskoj "ilegali". Da li je to vaš izbor, splet okolnosti ili...?
- Silom prilika i događaja odvojila sam se i od glume i od produkcije. Pisanje podrazumeva posmatranje i osluškivanje, i to je priprema. Kada vam sve postane jasno u temi koja vas obuzima, lako je preneti sve na papir. Interesuju me jednostavni ljudi sa komplikovanim problemima. To su bile teme i mojih kolumni koje sam pet godina pisala za list "Politika". Danas cela planeta ključa od komplikacija sa kojima se većina nasprvi put u životu suočava. Iz ljudi neočekivano, ili, pak, očekivano, izlaze na površinu osobine koje se možda nikada ne bi otkrile da nije ove opake vanrednosti. Iznenađenja naleću na nas svakodnevno. I neprijatna, ali i ona koja nam daju nadu. Romani su svuda. Gotovo da se pišu sami. Upravo i ja pišem jedan.
* Bez obzira na jednu od najtežih godina za filmsku industriju, u Srbiji se nikad nije snimalo više TV serija, najrazličitijih tema i žanrova. Vidite li sebe u nekom novom projektu, kao glumica ili kao producent?
- Trenutno ne, ali drago mi je što ljudi iz branše imaju posla. Ne mislim da je u tim projektima kvalitet uvek važan. Snima se prebrzo, teme su iste i većinom liče jedna na drugu ili su imitacija nečeg trećeg. Čini mi se da takvo stanje traje predugo. Ponestaje ideja, tema, osobenosti, pa i šarma... Utrkuje se ko će brže i veći broj epizoda da snimi. Zar je poenta samo napuniti program brojem snimljenih serija?
* Šta vama ovih dana drži pažnju na ekranu?
- Ako gledam televiziju onda uglavnom pratim program kanala Balkan trip koji nam je doneo osveženje prikazujući, ove sezone, lepote Srbije. Priznajem da me je sramota što nisam znala za mnoge izuzetnosti koje krase moj narod i moju zemlju. Izvanredni mladi ljudi koji su ovde u ulozi putopisaca i autora emisija, među kojima ima čak i stranaca, bave se istorijom, geografijom i mentalitetom ljudi sa ovih prostora Balkana.
RAJ NADOMAK BEOGRADA
U godini korone i oni koji nikad nisu pomišljali na to, sada su se okrenuli prirodi, i shvatili važnost "svog malog raja". Porodica Mihić je odavno svoj mali raj našla na obodu Beograda.
- Moji roditelji su poslednjih desetak godina živeli van Beograda, na padinama obale Dunava. Tu su još pre pedeset godina kupili plac i sagradili kuću. Često smo sve troje boravili tamo, tu su nam dolazili prijatelji, rođaci, a tata je mene kao malu odande neretko vodio i u školu, a mamu na probe i predstave. Često smo mama i ja i sada tamo. Kuća se nalazi na šumovitom bregu sa kog se širi pogled na Dunav i Vojvodinu, a ja volim da kažem da smo na obali Panonskog mora. Mesto je idealno i za odmor i za rad.
* Vaš otac Gordan ne samo da nam je u amanet ostavio neka od najlepših dela naše kinematografije, već smo dobili i dve nove TV serije ("Zlatni dani" i "Kamiondžije d.o.o."), nastale po njegovim scenarijima. Sa kakvim emocijama ste dočekali ove premijere?
- Sa velikom strepnjom upravo zbog okolnosti i spomenutog načina na koji se radi. Poznajem te tekstove, mislim da su savršeni, da nose u sebi svu duhovitost i čovekoljublje koje je moj otac u svakom svom delu davao. Ali, delo koje ćemo gledati je interpretacija reditelja, glumaca i drugih saradnika, te mi je strah ipak prisutan. Inače, moj otac je poznat po svom neumornom radu, tako da, iako ga nema, njegova se dela i dalje rade. Upravo se sprema i film o Rajku Mitiću. Taj scenario je napisao pred kraj života, a na konkursu FCS, nakon njegovog odlaska, taj projekat je podržan. Postoji još desetak Gordanovih scenarija koji čekaju realizaciju. Jedan od njih je i velika serija "Ognjište" od osamdeset epizoda koja se bavi devetnaestim vekom u Srbiji. Recenzije za ovu seriju su neverovatno dobre.
* Nove "Kamiondžije" donose nam savremene priče i nove junake. Ko su i kakvi su junaci savremenog doba?
- To su priče o takozvanim "malim ljudim" i njihovom dovijanju da kroz život prođu što je moguće bezbolnije i ako je moguće dostojno. Junaci našeg doba su upravo ti "mali" borci.
* Imate li osećaj da nam se neka loša iskustva stalno ponavljaju, da ništa nismo naučili iz prošlosti?
- Uglavnom ljudi gledaju da loša iskustva što pre zaborave. I zbog toga je moguće da nam se loše stvari i ponavljaju. Ali, nije dobro ni opterećivati život onim što je bilo loše. Treba pronaći meru za sve. Naravno, postoje velike tragedije koje se ne smeju nikad predati zaboravu. Ali, to nije tema za ovaj razgovor.
* Čemu se nadate u 2021. godini?
- Pre svega da ću se zagrliti sa najbližom porodicom koja živi u Beču, Londonu, Briselu... Naravno, nadam se i normalnoj komunikaciji sa prijateljima i sa saradnicima. Mnogi od njih žive u raznim zemljama sveta pa bih volela da mogu da putujem i viđam ih.