INTERVJU Dušan Kovačević: Posle pedesete čovek se hrani samo sećanjima, u "Srpskoj kafani" sakupili smo 20 godina života

Ovo delo stvarao je u mesecima sveopšte izolacije i među korice skupio sećanja i pesme koje, za razliku od naslova, i te kako "liče" na svog tvorca i njegove poznate drame: mnogi stihovi počinju vedro, lepršavo, a onda sledi nagli i neočekivani crnohumorni obrt... Ipak, reč je pre svega o intimnim sećanjima i razišljanjima, ranjivijem i otvorenijem Dušku od onog kojeg znamo, koji nam je pružio mogućnost da upoznamo i neke njemu posebno drage ljude. "Ja to tamo pevam", zapravo, nastajalo je tokom čitavih pola veka.

- Već godinama unazad imao sam osećaj da treba da napravim arheološki red u mojim rukopisima razasutim po fiokama, policama i radnoj sobi. Znao sam da tu ima stvari koje su mi drage, ali i onih kojih treba da se oslobodim. Stalno sam to odlagao. Sve sam mislio, doći će neko bolje vreme da to uradim, a onda se apsurdno desilo da je došlo gore vreme i mogućnost da sednem i te pesme sredim. Prva verzija napisana je rukom, ja i dalje nemam nikakav kontakt s kompjuterom...

* Između ostalog, nudite i zanimljiv osvrt na iščezlu generaciju pesnika i njihovo kafansko kazivanje stihova?

- Malo stariji, koji se sećaju šezdesetih i sedamdesetih godina, znaju da su pesnici bili nekrunisani kraljevi javnog i kulturnog života. I da je poezija bila prvi i najvažiji vid umetnosti. To vreme bilo je obeleženo čestim posetama kafanama. Generacije su ih proživele kao svoju drugu kuću. Mi iz Ateljea 212 posećivali smo "Srpsku kafanu". U njoj smo "sakupili" sigurno dvadeset godina života. Cela generacija glumaca koja će kasnije biti obeležena kao jedna od najznačajnijih, okupljala se ovde.

* Njihova starost počinjala je već u tridesetim, pišete u knjizi. Mnogi su otišli pre vremena?

- Sigurno, to vam je tako kad čovek reši da se dobrovoljno i natenane ubija. I s velikim merakom. Kad provodite veći deo dana noću, u piću i duvanu, šta možete očekivati nego da vas strefi neka od bolesti koje su vezane za ovakva "uživanja"? Dešavalo se da dođem u Klub književnika i oko ponoći se pojavi Brana Petrović (ili već sedi tamo), ustane u jednom trenutku i izrecituje neku svoju pesmu hrapavim, malo umornim glasom, ali sa strašno velikom energijom. I vi tog trenutka slušate, a ne znate da se dešava istorija srpske poezije. U Klubu književnika je izrecitovao većinu pesama. A Miku Antića sam slušao u Novom Sadu, gde sam završio gimnaziju. Na tvrđavi i u hotelu "Vojvodina" posmatrao sam kako ustaje i govori malo zamuckujući, ali tako dobro i uzbudljivo da cela kafana ćuti i sluša. Nije se dešavalo često, a kad bi se desilo, bilo je kao najbolja predstava kojoj ste prisustvovali.

* Vi nikad niste govorili javno svoje stihove?

- Ne, zato što ja nisam po vokaciji pesnik. Njih dvojica bili su rođeni pesnici, iako su usput radili i neke druge stvari. Rodila majka pesnike...

* Mnogo toga o čemu do sada niste govorili našlo se baš u ovoj knjizi?

- Da, to je sentimentalno putovanje. Tu su ispisane autobiografske činjenice koje nisam pominjao. Vrlo su lične, a na neki način i univerzalne. Život koji sam živeo, evo već 70 i nešto godina, proživela je posleratna generacija na vrlo sličan način. Kad dođemo do nekih godina, shvatamo šta su vrednosti u životu. Dok smo mladi, mi trčimo. Čovek u trku ne vidi mnogo. Kada ima vremena da sedne i razmisli, pogotovo ako se popne na neko uzvišenje - vidi dalje i bolje. I shvati da se do vrha peo vrlo blagom uzbrdicom, nije ni primećivao uspon. Tek kad dođe na taj breg i osvrne se, vidi iza sebe put koji je prošao. Onda, odjednom spozna da ga čeka strm silazak. On može da traje deset, dvadeset, trideset godina... Vodi prema nekom selu, a u njemu kao u svakom selu je i groblje. Pogled unazad, na pređeni put, počinje da mu vraća uspomene. Jer, sad valja silaziti, ne spotaći se i ne pasti brzo. Mislim da je to neka simbolična slika. Ako bih se bavio crtežom, tako bi život izgledao. U sećanju, počinju da se javljaju slike za koje ste mislili da su obične i normalne. Kao što je činjenica da vas neko voli. I odjednom vam ta ljubav nedostaje.

* Onako kako su vas volele majka i baka Ljubica?

- U životu postoje vredne materijalne stvari i one duhovne. Tih duhovnih se sećate. Materijalne ste potrošili. Moglo bi to da se nazove prizivanjem pameti. Kad prođete ceo put u stalnom radu, trčanju, nerviranju i želji da ostvarite takozvane velike poslove i ciljeve, uvidite da su lepši bili oni dani u kojima ste imali samo pažnju i dodir ljudi koji su vas voleli. I da je sve to ostalo zapisano u uspomenama, u nekom ukusu. Uostalom, posle pedesete jedete samo svoja sećanja.

* Naslov knjige podseća na čuveni film. Ipak, ima i drugu asocijaciju: izgubili ste se sa tri godine, odlutali od kuće i pevali sami - u kukuruzu...

- To su mi pričali moji stričevi koji su tada još živeli u našoj zajedničkoj kući, u selu. U ono vreme je to bila zadruga. Sećali su se da su me panično tražili i našli u susednom kukuruzištu kako šetam i nešto pevam. Moje pamćenje je vezano za te krajeve koji su, kako sam stariji, sve življi u sećanju. Apsurdno je da čovek sa godinama počinje da priziva neke slike iz najranije mladosti, a zapravo je to strah od neminovnosti. Čovek beži u uspomene, u ono doba kad je bio zaštićen i mislio da je život beskrajan.

* Psihologija tvrdi da čovek postaje svestan svoje smrtnosti tek sa četrdesetak godina. Vi ste to iskusili već sa šest, kad ste oboleli od meningitisa. Kažete da su sva vaša razmišljanja o reinkarnaciji, pa i paranormalnom, posledica tog iskustva?

- Jedna od tema koja se provlači kroz sve moje drame i filmove je odgonetanje kraja. Ne samo smrti, već šta je posle toga. To niko sa sigurnošću ne zna, kao što ne zna o mnogim stvarima. Gostujemo na ovoj planeti, vrlo kratko, a onda odlazimo. Kada čitam knjige, koje doživljavam kao moje privatne, lepe igračke za odrasle, uvek računam koliko je pisac živeo. Između godine rođenja i godine nestanka je jedna mala crtica. E, ta crtica je, simbolično gledajući, naš život. To je mera našeg postojanja i egzistencije, našeg bitisanja na ovoj planeti.

* Razmišljanje šta je iza "crte" prati vas tokom celog života. Uostalom, time ste se bavili u "Sabirnom centru" i "Maratoncima". Jeste li religiozan čovek?

- Da, i to na svoj poseban način. Ne postoji dan u mom životu, od rane mladosti, da ga nisam počeo tako što se nisam prekrstio, a to isto učinim i pre nego zaspim. Tako poželim sebi "dobar dan" i "laku noć". Uz zahvalnost što sam preživeo i taj dan. Nije to direktna priča o veri i religiji, već o zahvalnosti za postojanje na ovom svetu. E sad, na koji način si se baš ti pojavio u životu, jedna je od najvećih neverovatnoća. Morate biti zahvalni tom čudu da se u dugoj istoriji vaše familije, u kojoj su mogli svi da izginu ili da se vaši roditelji ne sretnu, šta sve iskomplikuje - baš vi pojavite na ovom svetu. U ogromnoj galaksiji mi smo samo zrno peska na velikoj plaži.

* Bili ste u porodici najstariji (i omiljeni) unuk, a i vi ste objavili da "ponajviše i ponajlepše" volite unuka Vuka, iako imate još troje unučića?

- Sve ih podjednako volim. Ali to kad sam pisao, još smo ih čekali. Vuk je došao prvi... Već sam rekao da sam rođen u nekoj vrsti zadruge, zajedno su živeli baba, deda, njihovih pet sinova i jedna ćerka. Jedno po jedno odlazilo je iz kuće, a kad sam se ja rodio neki su već bili na školovanju. Bio sam prvi unuk i baka Ljubica me nosila na rukama do treće godine. Mislim da sam tek tada prohodao.

* I nadate se ponovnom susretu na nekom "drugom mestu"?

- Nema tu kraja. Dok smo živi, najmiliji su prisutni u našem sećanju. Priča iz "Sabirnog centra" je moja velika želja da se naši susreti ponovo dese. Izmislio sam je, ali neka mi neko dokaže da nije tačno.

* U nekim pesmama govorite o povratku na selo, ne samo iz sentimentalnih razloga već iz nužnosti koju nameće vreme u kome živimo?

- Znam bar desetak ljudi koji su kupili ili menjali stan za kuće izvan Beograda. Ovaj megalopolis, postao je tesan i klaustrofobičan. Od Novog Beograda do centra, kad je gužva, treba vam sat vremena. Za taj sat možete i od centra do nekog mesta, udaljenog 50 kilometara od grada - gde imate zemlju, kuću, dvorište i priliku da gajite sve što poželite. Kad sam došao u Beograd 1968. godine, imao je oko 700.000 stanovnika. Danas dva i po miliona. Stanovao sam na Novom Beogradu, u nekoj iznajmljenoj sobi u Ulici Georgi Deža, u zgradi iza koje je bio pesak. I vrlo često sam, kao Lorens od Arabije, peščanim putem prolazio do hotela "Jugoslavija" i čekao autobus do centra. A to je danas najelitniji deo, sa najskupljim kvadratom.

* Mislite da kad prođe "ova neman od korone, gladni će napasti site"?

- Neminovno nas čeka velika ekonomska kriza. Ponoviće se, naravno, u drugom obliku ono što se desilo posle španske groznice, kada je od 1918. do 1920. godne, umrlo pedeset i nešto miliona ljudi. Neuporedivo više nego što je poginulo u Velikom ratu. Uništena je privreda, nastala je kriza i svet je doživeo strašan kolaps. Profitirala je samo nemačka mašinerija sa ludakom koji je pod okriljem krize "pravio" traktore, a u stvari pripremao tenkove.

* Da li nam takva opasnost ponovo preti?

- Ne na taj način, ali će sigurno dešavati socijalni nemiri. Evo, šta je u SAD. Nikada se nisu tako strašno podelili, čisto i jasno, na republikance i demokrate. Reč je o dve vrste političkog ubeđenja i stava, a u stvari, iza toga stoji ekonomija. U ovom trenutku u SAD je ugroženo oko 40 miliona ljudi, što zbog nemanja posla, što zbog nemogućnosti da rade. Ako vakcine i budu efikasne i donesu zdravlje, ne zaboravite da na planeti živi osam milijardi stanovnika. Nemoguće je u naredne dve-tri godine da se svi oni vakcinišu.

* Ljudi će nastaviti da umiru, zato što ne mogu da dođu do vakcine ili zbog odbijanja da je prime?

- Apsolutno, jedan od ta dva razloga će biti. Opteretiće se medicinski sektor, privreda neće raditi i hiljadu drugih stvari se može desiti, tako da će sve ovo potrajati bar još nekoliko godina.

* Za kraj da se vratimo na početak: knjigu ste posvetili supruzi Nadi, u koju ste se zaljubili na prvi pogled, 1967. na novosadskom Štrandu. Kako ste uspeli da ne "potrošite" ljubav za tolike godine?

- U "Svetom Georgiju" ima jedna scena koja se zove "Sricanje ljubavi" i za koju je moj dragi profesor Vava Hristić rekao da je najuzbudljivija priča koju je gledao u pozorištu. Govori o tome kako jednog čoveka uče da kaže "volim te". On to ne može da izgovori zbog stida, tradicije i hiljadu drugih stvari. Onda ga pitaju da li zna šta je ljubav. On odgovara da zna, da to traje neko vreme, a kad prođe - bivaju brige. I ako čovek nauči da živi sa brigama, onda to traje dugo... Ljubav i strast, koje se pojave na početku, u većini slučajeva pređu u veliko prijateljstvo. A prijateljstvo je najdragocenije. U njemu se skriva i reč ljubav, i pažnja, i nežnost, i sve ostalo. Ako nema prijateljstva - nema ni ljubavi.

razboli...