INTERVJU Igor Đorđević: U zlu se dalje od Jasenovca ne može, ne smemo okretati glavu od monstruoznih zločina

Okolo vučjaci, bodljikave žice i crne uniforme, deca i statisti koji su glumili logoraše... Tokom snimanja često sam mislio o tome da je taj strašni ambijent ona ista slika koju su u večnost odnela sva ljudska bića kojima je u ustaškim logorimabrutalno prekinut život. Zastrašujuće su to stvari. Ako je na zemlji postojao pakao, onda je upravo tako izgledao. U zlu se dalje od Jasenovca ne može.

Ovako o filmu "Dara iz Jasenovca" govori Igor Đorđević, prvak drame Narodnog pozorišta, kome je dodeljena uloga ustaškog zločinca Ante Vrbana. Za nekoliko nedelja film će početi da se prikazuje po američkim bioskopima.

* U ljudskom smislu, da li stradanje srpske dece u ustaškim logorima, za koje svet 75 godina nije imao priliku da čuje, nadilazi nacionalni okvir tragedije koja se dogodila jednom narodu?

- Naravno da nadilazi. Jer, jezička odrednica srpska, jevrejska, ciganska, ili čija god, strašna je kada je stavite pored imenice deca. A strašna je, jer vam taj pridev, koji pritom nije ništa drugo nego reč, skup glasova koji se napišu ili izgovore, potre činjenicu da su to deca. I onda to više nisu deca, nisu ljudska bića, nego "Srpčići", "Jevrejčići", "Cigančići", i tako ih, u stvari, dehumanizujemo. Koliko je to opasno, i koliko to jasno govori o razmeri ludila i o mentalnoj bolesti koja zaposedne ljude, najbolje nam govore upravo primeri Jasenovca i drugih ustaških logora. To su strašno važne stvari, i najgore što možemo da uradimo sa činjenicom da je čovek i te kako sposoban za monstruozne zločine jeste da od njih okrećemo glavu. Ukoliko se sa njima ne suočimo i ne razmotrimo ih sa svih strana - istorijski, društveno, psihološki, umetnički, filozofski i kako god, slični događaji će nam se vratiti kao bumerang, i to u još strašnijem obliku. Ako je nešto strašnijeuopšte moguće.

* Vi igrate Antu Vrbana, ustaškog oficira. Sa kakvim osećanjem ste "ušli" u njegovu dušu, kožu?

- Moja gotovo instinktivna reakcija na poziv reditelja da igram Vrbana, koji je na suđenju 1948. priznao da je srpsku decu trovao ciklonom, bila je okretanje glave - ne treba mi takva energija, takva karma, ko će u tu tamu zalaziti. Ali onda sam se zapitao: ko bi od nas bio običan čovek da je odgajan u nacističkoj Nemačkoj ili u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, da li bi on bio Šindler koji spasava Jevreje ili čuvar logora? Dakle, vrlo je naivno i opasno misliti da bi mnogi od nas bili heroji, verovatnije je da bi većina šetala vučjake pored žice, ili se u najboljem slučaju pravila da ne vidi šta se događa. U prilog ovoj tvrdnji ne ide samo statistika, nego i relevantni naučni dokazi. Jer, kada je svet saznao za logore posle Drugog svetskog rata, moralo se to nekako objasniti. Da pomenem samo "Stanfordski zatvorski eksperiment" iz 1971. godine, koji je pokazao da će obični ljudi, ukoliko im date mogućnost da budu fašisti, nasilnici, vrlo brzo to i postati, a neki će u svom zlu, poput Urbana, potpuno poludeti.

* Koliko je bilo teško da dramu o Jasenovcu, koja je najbolnija za naš narod, ipak snimite kao nepristrasnu priču?

- Zahvaljujući, pre svega, reditelju Predragu Gagi Antonijeviću, njegovoj energiji i načinu na koji je ogromnu odgovornost nosio on lično, mi koji igramo osećali smo da radimo posao koji nadilazi sve nas. To znači da lična osećanja i poteškoće moraju da se nadrastu i budu u službi priče koju želimo da ispričamo, autentične drame koja je za nas vrlo bolna i osetljiva i na nacionalnom na ljudskom nivou.

* Gde bismo danas mogli da pronađemo nadu da će posle svega u ljudima ipak pobediti ljudskost?

- Platon je verovao da državu i politiku treba da vode najpametniji među nama. Ali, od Amerike do Baltika, tog posla su se latili slavoljupci i opasni šarlatani. Revolucije i narodni preporodi pokazali su se kao jalova i krvava rabota. Ono što nam ostaje jeste nada u evoluciju. Ljudi moraju, i pojedinačno i kolektivno, da se otrgnu iz zagrljaja sebičnog, kratkovidog i glupog egoizma. Od antike do danas, najbolji od naše vrste nam to poručuju. Sokrat, Konfučije, Buda, Isus, Šekspir, Dostojevski, Gete... Svako svojim sredstvima i svojim jezikom, ali poruka je ista. Mislim da je sada naročito dobro vreme da probamo da ih poslušamo.

* Godinu završavate sa prestižnom nagradom "Raša Plaović" za ulogu Kaligule u istoimenoj predstavi Narodnog pozorišta. Jedan ste od retkih glumaca koji su ovo priznanje dobili drugi put?

- Za razliku od padova i neuspeha, uspeh nije dobar učitelj, ali jeste zavodnik. Zato ne gledam mnogo iza sebe i trudim se da mi najveći deo pažnje bude u ovom trenutku. Gledam i malo napred. Nagradu "Raša Plaović", kao i svaku drugu do sada, doživljavam tih pola sata kada primim vest da sam je dobio. Tada dozvoljavam egu da baci konfete i pali prskalice. Posle toga radi "metla". Plaketa završi u kutiji pored pekmeza, i hajmo, sve iz početka!

* Premijera "Kaligule" bila je u februaru, i čini se kao da nam je na neki metaforični način "najavila" ovo vreme pandemije i suočavanje sa apsurdom sveta u kojem živimo. Ima li ova predstava i u vama neko posebno mesto?

- Ima, jer sam sa ulogom Kaligule možda najviše bio hrabar u smislu istraživanja i pomeranja svojih glumačkih granica. Veliki pisci kao što je Kami imaju tu moć da nadrastu vreme, da stoje iznad njega, da sa svakom epohom kominiciraju i da joj se obraćaju kao da su pisani baš za nju. Lik Kaligule, koji je Kami tako mudro odabrao da ispita samovolju vlastodršca, čovekovu urođenu nesreću i njegov smisao postojanja, i to na tako scenski efektan način, meni je kao glumcu dao nešto što do sada nisam osetio u pozorištu - hrabrost koja je lišena humanosti. Nama su, inače, usta puna humanosti, a tog plemenitog osećanja na svetu je sve manje.

NALIČJE ČOVEKA

* Šta je ono najpotresnije u priči o zastrašujućim zločinima nad decom?

- Sama činjenica da čovek može da bude najsvirepije i najmonstruoznije biće od svih živih oblika koji su ikada leteli, plivali ili gmizali ovim našim zrnom peska u kosmosu - veoma je bolna i opominjuća. Očito da inteligencija i "lik nalik Bogu", kao i sve na ovom svetu, imaju i svoje naličje. To naličje se na početku 20. veka, najpre u Prvom, a posebno u Drugom svetskom ratu, u istoriji čovečanstva pokazalo u punom sjaju svoje strahote kao nikada do tada. Jer, kada jedan narod kulture kakvi su Nemci, koji je dao jednog Betovena, Ničea, Getea, Vagnera..., dozvoli sebi takve ratove, čemu onda mi, manje kulture na Balkanu, da se nadamo.