INTERVJU Milovan Danojlić: Dobri pisci su aktuelniji od vesti

To u razgovoru, za "Novosti", ističe dobitnik "Velike nagrade Ivo Andrić" za životno delo, koju dodeljuje Andrićev institut u Višegradu, pisac i akademik Milovan Danojlić.

* Koliko je za vas značajna nagrada koja nosi ime Ive Andrića, imajući u vidu da ste ga i lično poznavali?

- Jeste, za života, povremeno smo se viđali, i razgovarali. Bio sam zahvalan slušalac, i on je to osećao. Tako mi se, povodom ove nagrade, učini da smo se ponovo sreli. Kad sam mu, oko 1970, usput, rekao da sam se pretplatio na prvo izdanje njegovih sabranih dela, on uzvrati: "Niste morali, mogao sam vam to dati." I evo, sad mi, preko svog pravomoćnika Emira Kusturice, šalje jedan mnogo veći i bogatiji dar. Književna reč se ne obazire na granice između života i smrti.

* Kakav je, uopšte, vaš odnos prema nagradama? Umete da kažete da je za vas to što i tapšanje po ramenu, naravno, u pozitivnom kontekstu.

- Čovek koji, kao ja, dospe u 84. godinu zemaljskog veka, a vredno se bavio nekim poslom - kao ratar, inženjer, lekar, rudar, učitelj, piljar - zaslužio je nagradu za životno delo. Kao živ stvor, osetljiv sam na pažnju koju mi je posvetio Andrićev institut u Višegradu. Kao pisac, nešto sam uzdržaniji: nisam ubeđen u izuzetnu vrednost svega što sam uradio. Za ono što nešto valja, zaslužan je Višnji, i, ako je prihvaćeno od čitalaca, to više i nije moje. Moje je isključivo ono što je slabo, već i zato što to niko ne želi da deli sa mnom. Taj teret mi nikakvo javno priznanje ne može olakšati. Nagrađivanje za života je stvar dogovora među živima. Ne pripadam nijednom klanu, ne šurujem sa članovima žirija. Prijatno se iznenadim svaki put kad me se sete. Tako je bilo i ovoga puta.

* Koliki je Andrićev značaj danas u svetu?

- Ostavio je, svakako, neki trag, prema snazi i položaju narodne zajednice kojoj je pripadao. U "Malom Larusu" mu je posvećeno pet redaka, u "Velikom Larusu" 11 redaka. I dalje se bolje drži od Jugoslavije i jugoslovenske ideje, za koju je, u mladosti, robijao. Zalagao se za bratsku zajednicu Južnih Slovena, opredelio se za srpsku kulturu, a veliki svet se prema tim idejama pokazao nemilosrdan. I on, i Selimović, i Emir Kusturica, i Peter Handke, i Harold Pinter pristali su, dobrovoljno, da nose naš krst. Mora da nešto vredimo, kad su se ti plemeniti duhovi svrstali uz nas, ali smo daleko od savršenstva, i od onoga što bismo mogli biti.

* Da li je i koliko Andrić danas aktuelan?

- Dobri pisci su uvek i svugde aktuelni, svakako aktuelniji od vesti koje smo, sinoć, slušali preko nekog televizijskog kanala. Oni ne donose samo puke informacije, nego i njihov duboki smisao. Sretao sam Italijane, Francuze, Japance koji bi, čuvši odakle sam, govorili o Andriću s velikim poštovanjem. Ko god je uložio malo čitalačkog truda, imao je o njemu lepu reč. Nevolja je što je, u okeanu štampanih reči, teško usmeriti pažnju na ono što nije pomodno i na jeftin način atraktivno. On je pisac malog jezika i trpi, zajedno sa svima nama, dodeljeni usud.

* Šta od njegovih poruka možemo da primenimo u ovo vreme?

- On je, između ostalog, hroničar iščezavanja dva moćna evropska carstva. Svaka sila je za veka, pa i ova koja nas danas tlači. Stolećima uvežbavamo trpljenje i strpljenje, to treba i danas imati na umu. Kad sam ga, jednom, upitao otkud mu snaga da u Beogradu, pod okupacijom, piše svoje velike romane, on mi, zamišljen i poluodsutan, reče: "Kad je čovek nesrećan, ali stvarno nesrećan, niko mu ništa ne može." Nesreća podstiče slobodu suđenja, ona nosi žestoku životnu energiju. Oni koji su pokušali da nas zgaze, u suštini su nas ojačali.

* Andrić je u "Znakovima pored puta" rekao i da je "dobro i prirodno sećati se prošlosti i misliti na budućnost, ali da je živeti ma i delimično u budućnosti ili prošlosti - nezdravo, čak i opasno." Imamo li pravo da se nadamo boljoj budućnosti?

- Sadašnjost je raskrsnica prošlosti i budućnosti. Živimo u njoj, a gledamo u dva pravca. Opasno je zarobiti se u onome što je bilo, ili se zaneti onim što priželjkujemo, i izgubiti tlo ispod nogu. To je, čini se, ono što je "pisac hteo da kaže."

* Hoćemo li, umoreni izolacijom, u uvek željenoj boljoj budućnosti sve raditi više i jače nego pre?

- Ovo je vreme loma i prestrojavanja, traje dugo, ali ne može biti večno. Dešava se smrt seljačke civilizacije, život treba da se strukturiše na novoj osnovi, i to se odvija sporo. Nije bolje ni u Francuskoj, gde je seoski prostor bolje uređen nego kod nas, a podjednako opusteo. Verujem u nužnost obnove života, što podrazumeva pošten, uporan i pristojno nagrađen rad, a kada će se i kako to ostvariti, ne znam. Nismo valjda izludeli pa da, na prvoj oštrijoj okuci istorije, izumremo?

* I vi i Peter Handke, kao oba laureata ovogodišnje nagrade, živite u Francuskoj. Imate li prilike da se viđate, razgovarate i razmenjujete iskustva?

- Mi smo dobrovoljni izgnanici, izbeglice u tuđinu. Zavukli smo se u svetsku pustinju da bismo bili bliži sebi. Otkako ređe odlazim u Pariz, ređe se i srećemo. Povremeno telefoniramo. Mnogo radi, ne volim da ga ometam u poslu. U predasima šeta po obližnjoj šumi, kao i ja, ovamo, na jugozapadu Francuske. Veliki je ljubitelj gljive zvane knjega (amanita caesarea). Ona se u Francuskoj retko nalazi, pod zaštitom je države. Kad je čuo da je, u leto, ima u mom selu, u Šumadiji, rekao mi je: "Javi mi, kad se pojave, doći ću samo zbog njih, avionom!" Ono što nas je zbližilo bio je otpor politički korektnom mišljenju.

* Šta biste poželeli našim čitaocima u Novoj godini?

- Svakome ono do čega mu je najviše stalo, a svima zajedno izlazak iz tunela u koji nas je svetska nesreća gurnula.