KOSTA JE MNOGO BOLJI ČOVEK OD MENE: Jovo Maksić o dragocenim momentima glume, ulogama u kojima je pronašao deo sebe

Prvi put se na televiziji pojavio u seriji "Lift" 2004, a na velikom platnu, u liku Dragiše, u filmu "Guča!" dve godine kasnije. Glumačku veštinu nastavio je da pokazuje u predstavama na daskama Beogradskog dramskog pozorišta, u filmovima "Isceljenje", "Bela vrana", "Zaspanka za vojnike", "Kralj Petar Prvi", "Otac", i u serijama "Besa", "Grupa", "Švindleri", "Južni vetar"...

O njegovom daru svedoči i Sterijina nagrada koju je dobio 2012. za ulogu u komadu "Bunar", Egona Savina. Pohvale gledalaca i kritike dobio je i za jednu od dve noseće role u seriji "Kosti". Maksić je uverljivo dočarao lik Koste Govoruše, izbeglice iz Krajine, kojem osveta, pobuđena najiskrenijom ljubavlju prema sestri, postaje najvažnija. Publika će ga tek gledati u serijama "Klan", "Nečista krv", "Crna svadba" i "Tajna vinove loze", kao i u filmovima "Koridor 92", "Lihvar", "Jedini izlaz" i "Dara iz Jasenovca".

* Rođeni ste u Bosanskom Grahovu 1972, odrasli u Kninu, a glumu diplomirali na FDU u Beogradu u klasi prof. Predraga Bajčetića 1998. Šta je presudilo da uplovite u glumačke vode?

- Čudan splet okolnosti ili, što bi se danas reklo, sudbina tokom nesrećnih godina rata. U vreme Republike Srpske Krajine osnovan je festival na Tvrđavi u Kninu, na kome su gostovala pozorišta iz Srbije i Crne Gore. Tokom leta 1993. i 1994, ta teatarska smotra je narodu odvlačila pažnju od rata i svakodnevnih problema. Za to sam čuo na lokalnim vestima i kada god sam mogao prisustvovao sam predstavama. Kada vam pogledao nekoliko komada, nešto se probudilo u meni. Poželeo sam da osećanje koje imam dok gledam predstavu bude dominantno. Možda je sekund odlučio da kažem "idem da probam", mada nisam smatrao da ću uspeti. Imali smo širi krug audicije u Kninu, Vukovaru, Belom Manastiru i još negde, pa uži krug u Beogradu. Kada sam prošao u Beogradu, nisam doživeo euforiju i žao mi je što se nisam radovao kada sam pročitao svoje ime. Tada sam mislio da samo treba da plivam tu gde jesam.

* Po čemu pamtite saradnju sa pokojnim profesorom Bajčetićem? Kako ste tada shvatali glumu, a kako sada?

- Kada smo upisali Akademiju, bili smo drvenasti, a ja sam bio kamen. Mislim da je taj kamen počeo da se cepa kako treba negde na drugoj godini Akademije. Često se profesor Bajčetić pitao "kako će isklesati taj ljuti, dinarski kamen", ali to mu je bio i izazov. Često je igrao namćora, što smo svi osećali kao pedagošku meru. I kada bi se ljutio na nas, znali smo da se iza toga krije bezgranična ljubav. On se vezivao za studente, voleo je da nas sluša i prati naš napredak. Radio je to sa svim studentima, ali naša klasa je bila kruta, rezervisana. Teško smo se otvarali, i veoma se radovao našem napretku, mada to nikad nije pokazivao. Puštao je druge da nas hvale, a onda bi rekao šta ne valja. On je, uz Biljanu Mašić i Jovicu Pavića, jedan od važnijih ljudi u mojoj karijeri. Oni su bili uporni, a ja ne znam da li bih imao toliko živaca. Oni su videli nešto što mi nismo odmah. Sada gledam zrelije na glumu. Došao sam do toga da sve što imam da kažem, kažem pred kamerom i na pozorišnim daskama. Ako sam napravio dobru ulogu, mogu samo da je pokvarim razgovorom i filozofijom. Ako sam napravio lošu, ne postoji intervju koji će tu ulogu da popravi.

* Za vama je veliki broj sunarodnika došao u Srbiju u izbegličkoj koloni. I Kosta iz serije "Kosti" je ibeglica iz Krajine. Kako ste pred kamere izneli njegovu priču?

- Kostina biografija nije kao moja, ali mi je veoma bliska. Ti ljudi su prošli kroz slično životno stradanje kao i ja. Sigurno mi je to iskustvo pomoglo, ali postojala je zamka da odem od lika u ličnu ispovest. Ipak, postoje reditelj i scenarista, koji su zaduženi da sa glumcem nađu balans. Zato smo pripreme počeli sedam meseci pre snimanja. U tim razgovorima hteli smo da odredimo značajne tačke, a između da se desi život. U tim dragocenim momentima, zbog kojih se bavim ovim poslom, lik se oprirodi i tada svedočimo istini. Nismo hteli da budemo ograničeni i nemački precizni jer bi se izgubila duša, a ova tema i serija nju moraju imati. Koju god ulogu igram, pokušavam da nađem nešto blisko u ličnom iskustvu. Za lik Koste vratio sam se u to vreme i oživeo ga, ali ne bih da ga proživljam ponovo. Radeći na Kosti, shvatio sam da je on mnogo bolji čovek od mene. I nadam se da sam uz njegov lik postao bar malo bolji. Što kaže Kolja Pejaković, ljuta trava na ljutu ranu. Pobornik sam šok terapije. Moramo otvoriti oči i videti šta je oko nas.

* Kritika kaže da se u liku Koste Govoruše može videti razvoj banjalučkog Džokera. Kako gledate na ovu ocenu?

- Film "Džoker" je tek bio u najavi kada smo radili "Kosti". Pojavio se u bioskopima na pola našeg snimanja, a ja sam ga gledao tek kada je stigao na HBO. Taj film je ozbiljna kritika onoga u šta se pretvara današnje društvo. Shvatio sam da je tema "Kosti" univerzalna. Upali smo u stanje koje je globalno alarmantno. Svugde vidite muku, samo u drugačijim kulturološkim i životnim okolnostima. Drago mi je što smo uspeli da se izdignemo iznad lokalnog karaktera. U scenariju je uvek prepoznatljivo poreklo priče, ali ako hoćemo veću vrednost, moramo da probijemo te barijere.

* Zaigrali ste i u filmu "Dara iz Jasenovca", koji je u trci za nagrade Oskar i Zlatni globus. Konačno, i ta priča je ispričana?

- Tek smo prošle godine snimili prvi film o Jasenovcu, ali nije to upiranje prstom. Moramo da pokažemo da su ti ljudi bili loši i da je bilo žrtava. Ne smemo da izgubimo svu empatiju. Ako budemo ostali bez nje, mnogo će više biti onih poput Luburića, a samim tim i žrtava. Ne želim da se bavim politikom, ali da bismo pročistili društvo moramo se baviti ovakvim, teškim temama. Ima toliko nesrećnih ljudi od kojih skrećemo pogled. Takvih ljudi je svugde u svetu, pa i na suprotnoj strani. Ne mogu da sudim ljudima koji žele da ih umetnost zabavi, ali znam da ne mogu da se smejem ako je oko mene patnja. Ne smemo zaboraviti, ali ne da bismo se svetili. Niko ovde nije pobednik. Svi smo poraženi. I u svetu, a pogotovo na ovim eks-ju prostorima, u prvi plan i dalje dolaze ljudi koji dovode do mržnje. Raskopavaju stare rane i ne puštaju ih da zarastu. Ožiljak treba da zauvek ostane, da bi nam bio nauk.

* Televizijski film "Koridor 92" doneće još jednu važnu priču "s one strane Drine". Šta je vama donela rola u ovom ostvarenju?

- Pojavio sam se u maloj ulozi jednog od protagonista koji su prošli taj Koridor, koji je nama zaista bio koridor života u tom periodu. Ne znam koliko je u današnje vreme pametno reći, ali bio sam učesnik toga. Nemam čega da se stidim i moja savest je mirna. Zato sam se lako vratio u taj period koji je bio pitanje vaskrsa ili golgote. Snimao sam samo jedan dan, ali video sam neke drage kolege iz Banjaluke i bila mi je čast da učestvujem u tom projektu.

* Šta možete da nam kažete o ulozi u filmu "Jedini izlaz" i o samoj priči čiji ste deo bili?

- Imam važnu epizodnu ulogu. Kada me nešto zaintrigira, želim da učestvujem, a upravo to se dogodilo sa rediteljem Darkom Nikolićem. Koliko god bile mučne uloge, vrlo je bitno kakva je atmosfera na setu. Moj junak je, takođe, nesrećan čovek, ali na sasvim drugačiji način. Pojavljuje se kada je već doživeo slom. Nagovestiću o njemu samo toliko da smo sve skloniji teorijama zavere, što je otišlo i u patologiju. Nadam se da će "Jedini izlaz" što pre da doživi bioskopsku premijeru. Kad bude bila, znaćemo da je nešto krenulo nabolje.

* Gledaćemo vas i u seriji "Nečista krv" koja je snimljena prema romanima i pripovetkama Bore Stankovića?

- Drago mi je što se ekranizuje literarno blago koje posedujemo. Moramo da vratimo dug ljudima koji su nam to ostavili u amanet. Putovanje u prošlost, promena kostima i scenografije, bilo je kao dečja igra. Kad uđete na izolovan, bajkovit set, kao da ste stvarno otišli u drugo vreme s kraja 19. veka.