OVAKO JE PERO KVRGIĆ GOVORIO U POSLEDNJEM INTERVJUU ZA "NOVOSTI": U politiku ulaze glumci sa kompleksom niže vrednosti
DOAJEN nekadašnjeg jugoslovenskog Pero Krvgić, koji je preminuo u 94. godini u Zagrebu, 2013. godine govorio je za Večernje novosti. prenosimo poslednji njegov intervju za naš list.
Foto: D. Dozet
U proseku, svaki treći dan ste pred publikom. Da li vam se dogodilo da odete u pogrešno pozorište?
- Desilo mi se jednom nedavno, otišao sam u jedno pozorište i čim mi je mladi kolega rekao "Otkud vi, Pero?", znao sam da sam u pogrešnom trenutku na pogrešnom mestu.
Od vašeg poslednjeg susreta sa novosadskom publikom, 1980. usitnjena je jugo-država, sa topografske karte nestalo je vaše rodno mesto na Kordunu Srpske Moravice, a vas je tih politika izgurala sa pozorišne scene zbog srpskog porekla... Kako ste tih godina lečili svoju dušu?
- Naša istorija puna je krvi, noževa... Mržnja se prenosi s kolena na koleno i eruptira strašnim klanjem svakih nekoliko decenija. Nisam dozvoljavao gorčini da me savlada i preplavi. A od same pomisli da sam za života promenio pet država, a nisam se pomerio iz Hrvatske, dovoljno ilustruje mentalitet naših naroda u ovom delu Balkana.
Šta mislite o kolegama na hrvatskoj i srpskoj strani koji se ne libe da direktno učestvuju u političkim previranjima?
Uvek sam se držao daleko od politike, družio se s ljudima iz sveta glume koji su slični meni. U politiku imaju potrebu da ulaze glumci sa kompleksom niže vrednosti, oni koji misle da nisu dovoljno priznati i prihvaćeni, pa to pokušavaju da nadomeste političkim aktivnostima. Ali, to je uzaludan posao. Jer ili si glumac ili nisi. Političari su uglavnom loši glumci.
Kako ste se kroz život nosili sa ožiljkom iz detinjstva, tačnije iz 1941. godine kada su ustaše vašeg oca odvele zauvek u stočnom vagonu sa perona u Srpskim Moravicama?
- Poslednjih godina sve učestalije mi se vraćaju slike te tragedije. Naročito su bile žive pre dve godine kada su povodom mog 85. rođendana snimali dokumentarni film. Bilo je to strašno. Setio sam se kolone sprovođenih muškaraca, žena koje jauču. Kada su ugurali muškarce, među njima i mog oca, u stočni vagon, na njemu su kredom napisali "Pokvarena roba". Uhvatio sam poslednji pogled svog oca Milana. Posle su nam oduzeli svu imovinu. U tom beznađu jedini put koji sam uspeo pred sobom da raspoznam bio je odlazak u šumu, u partizane.