MORALNA MERA DRUŠTVA: Miroslav Maksimović o izabranim pesmama Stevana Raičkovića

- Za Stevana Raičkovića, stih je život. Bio je potpuno posvećen pesničkom pozivu. Imao je ono što malo ljudi dosegne: potpuno je živeo u svom poslu (i od svog posla), posao mu je bio život, živeo je radeći, radio je živeći. Bio je, kako se u svakodnevnom govoru kaže, pravi pesnik - piše Maksimović u predgovoru.

Obično se misli, ističe Maksimović, kad se pomene pesnik, da je reč o nekome izvan života - lepa ali nepotrebna pojava:

- U današnjem vremenu, koje je za poeziju i pesnike nezainteresovano, Raičković je, svojim primerom, pokazivao šta je pesnik: ne samo tvorac dobrih, izvanrednih stihova, nego i fina moralna mera društva. Posvećenost svom pozivu, pravdoljublje i rodoljublje - to je Raičković. Posvećenost trci za profitom, po svaku cenu, tzv. ljudska i rodna prava kao tobož humana maska za tu trku i skretanje pažnje sa pravdoljublja i rodoljublja - to je današnje vreme, poslednje decenije Raičkovićevog života. Nije, onda, čudno što je, u tom vremenu, bio gotovo sasvim - osim objavljivanja knjiga - izvan javnog i tzv. društvenog života. Nije ga bilo na sastancima, javnim skupovima, svečanim prijemima, u ambasadama. Ali je za sve nas, i pesnike, i ljude koji razmišljaju o smislu svog života, bila dragocena svest da među nama postoji jedna takva ličnost, oličenje ideala stvaralaštva kao istinskog životnog ideala.

Srpska kultura je, zaključuje Maksimović, prepoznala značaj takve pojave i dosta dobrog govori o njenim karakteristikama činjenica da je jednu takvu (pesničku) ličnost digla među svoje vrhove.

Miroslav Maksimović i Stevan Raičković / Foto Privatna arhiva

- Bio sam iznenađen, prošle godine, da jedan izdavač pokreće ediciju poezije u vreme kada su i oni koji su poeziju naveliko objavljivali prestali to da čine. Izgleda da ljudi u CID-u znaju da je kulturna računica ne samo temeljnija nego i dugoročno isplativa, ma koliko izgledala nemoćna pred efemernim ekonomskim računicama. Kada su me, tada, pozvali da priredim Raičkovićevu knjigu, učinilo mi se da u toj nameri ima dosta simbolike: Stevan je poreklom, po ocu, iz ugledne i junačke crnogorske porodice, iz Lješanske nahije, čiji je životni kredo bio "pravdoljublje i rodoljublje", a po majci je iz porodice Obradovića, iz Velikog Gradišta, na Dunavu, čiji je rodonačelnik učestvovao u dogovoru o podizanju Drugog srpskog ustanka. Kao takav, Raičković je simbol toga kako prožimanjem najboljeg iz Crne Gore i Srbije nastaje velika vrednost - kaže, za "Novosti", Maksimović.

RADNI STO

MADA i o njemu ima dosta kafanskih anegdota, jer je kao i većina pesnika, dobar deo života proveo u kafanama, uz vino, Stevan Raičković je bio, u stvari, veoma uredan i radan čovek. Rano, čim se skućio i imao dovoljno novca, nabavio je radni sto, na kome je svakodnevno, pre podne, do kraja života, pisao i bavio se svojim papirima. Na tom radnom stolu, sve je stajalo kao pod konac: olovke, gumice (pisao je isključivo grafitnom olovkom, a ispravke vršio brišući gumicom), prazni listovi hartije, fascikle s aktuelnim rukopisima, njegove novoobjavljene i knjige koje trenutno čita, sitnice lične prirode, a pod kraj života i slike unuka. Ako bi posetilac slučajno nešto pomerio, Stevan bi odmah, tobož nehajno, ustajao sa obližnje fotelje i vraćao "svoj" red - piše Maksimović u predgovoru.