POZORIŠNA KRITIKA: Ekranizovano pozorište
NATAŠA Ninković, glumica Narodnog pozorišta, nedavno je javno, gledajući snimak svoje predstave, protestovala što taj doživljaj nije celovit, jer su na ekranu mnogi bitni detalji predstave, pa i interpretacije, nevidljivi.
Iako se danas pozorišni čin snima u sistemu od mnogo televizijskih kamera, vrhunskom tehnikom, kvalitetan prenos dobija, metaforično rečeno, na oštrini, ali gubi na istinitosti, kolikogod to zvučalo paradoksalno...
Ulaženje u krupni plan lica glumca, što se u filmskoj umetnosti smatra vrhunskim psihološkim sredstvom za poniranje u dramsku dubinu karaktera, u snimanju pozorišne predstave se često pokaže kao uskraćivanje znatnog dijapazona drugih scenskih znakova, takođe važnih za slojevitost tog doživljaja.
Pritom, na dramskim akademijama se posebno uči "gluma pred kamerom", kao izdvojena veština, u odnosu na glavnu, pod pozorišnim svetlima. Pozorišno svetlo, jedan od krucijalnih znakova za "čitanje" rediteljske koncepcije i glumčeve ekspresivnosti, prečesto u ekranizovanju pozorišne predstave, više skriva nego što otkriva titraje sofisticirane interpretacije, koja ostaje u senci, nevidljiva. Svetlo je, zasigurno, najveći problem da pozorišna drama na ekranu postane jednako uverljiva, raskošna i dramatična, kao u teatru...
Oko dodatnog i, počesto, drugačijeg osvetljenja se najviše, u procesu snimanja, lome koplja između pozorišnog reditelja i reditelja TV adaptacije. Jer, prenošenje pozorišne predstave je uvek, bez ostatka, njena adaptacija za drugi, televizijski medij, "hladan", bez katarzičnog transfera između živog glumca na sceni i ustreptalog gledaoca u pozorišnom mraku. Pitanje je ne samo umeća, nego i profesionalne i umetničke etike da reditelj video-adaptacije pozorišnog dela do kraja poštuje i "isprati" tačnu ideju reditelja i glumca, koji tumače metaforični, strasni teatarski univerzum, ponekad neuhvatljiv, u svojoj slojevitosti, za mnoštvo kamera, koje, nužno, pokazuju oku TV gledaoca izdvojene scene, ukidajući one druge, koje gledalac iz sale vidi i bira, učitavajući sopstveno životno iskustvo u pozorišnu istinu.
Vaša pozorišna kritičarka, kao dugogodišnja urednica "TV teatra", piše ovo kratko pojašnjenje, jer je pitanje prenosa neizrecivog, implicitnog, što pozorište jeste, u pretežno informativne medije zaista značajan problem. Ali, oni koji vole divnu Natašu Ninković će, zahvaljujući snimku, moći da zauvek uživaju u njenoj nezaboravnoj Hedi Gabler, na primer, a svi mladi pozorišnici, i oni koji vole teatar, dobiće priliku da saznaju kako je Milivoje Živanović, davno, protumačio Jegora Buličova. Malo li je?!