TV KRITIKA: Najmračnija stranica kulturne istorije Srbije

Nedavno je, međutim, emitovana druga epizoda ovog TV feljtona, koja je po svom sadržaju daleko ispod prve, a po tematskom okviru i dometu - gotovo potpuni promašaj.

Ispod deplasiranog i nerazumljivog naslova "Gotski otac moderne umetnosti" trebalo je da se tematizuje odnos Miroslava Krleže prema srpskoj kulturi ili kulturnoj istoriji, što je, inače, fascinantna i uzbudljiva tema, budući da je ovaj hrvatski pisac u šezdeset i više godina bio u neprekidnom trvenju sa srpskim duhovnim nasleđem. Prosto opsednut Srbijom, naročito Beogradom, Krleža je ispisao ili izgovorio čitav jedan istorijsko-publicistički narativ u kome je ostalo malo nepoznanica, koji su naučnici, istoričari i književni hroničari - srpski, hrvatski i ini - iscrpno navodili i razglabali. Ovaj kvantum danas čini čitavu jednu malu biblioteku, dakle, čitavo jedno poglavlje naše kulturne istorije.

Krleži Beograd nije davao mira od onog mračnog događaja 1913. kada je, posle prvog Balkanskog rata, iz Srbije izbačen kao probisvet i verovatni austrougarski špijun, bez obzira na to što je tvrdio da su jedini motivi njegovog prebega u Srbiju ideali jugoslovenski i želja da se bori na srpskoj strani. Srbi mu nisu verovali ni reč i brutalno su ga šupirali natrag, preko Save, gde je preživeo sramotu koju nikada nije oprao i koja je predodredila čitav njegov život. Sva njegova najdublja osećanja ostala su vezana za ovu muku, a sve srpsko je postalo uzročnikom njegove lične tragedije. Ko zna koliko puta se u svom dugom i zadihanom životu vraćao Beogradu, ponekad u njemu živeo i pisao, samo da bi razdraživao svoju mučnu unutrašnju raspru sa njim, svađu bez smisla, kraja i konca. Prvi koji je na to otvoreno ukazao bio je Stanislav Vinaver još 1924: "Ono što je on napisao o Beogradu spada u najžučnije, najnepravednije što je ikad iko napisao o Beogradu. Za g.

Krležu Beograd je gnoj, trulež, kuga, nešto čemu imena nema". Ličnost bogate imaginacije i unikalne erudicije, nesicrpne leksike u umnom i zaumnom govoru, Krleža se očajnički nosio sa ovim košmarom, koji je vremenom dobio razmere psihotične opsesije. Nema prilike u kojoj nije upotrebio svoj znatan uticaj u prvoj i drugoj Jugoslaviji da pokvari, stigmatizuje, degradira, ocrni, sroza, obogalji i ponizi svaki mogući izraz kulturnog i političkog identiteta Srba i Srbije kroz neprekidno i nepresušno izrugivanje i blaćenje (gde je mogao) ili marginalizaciju i omalovažavanje (tamo gde baš nije mogao) svega srpskog, a naročito najvećih dometa srpske kulture, od "Miroslavljevog jevanđelja" i sakralnog srednjovekovnog živopisa i neimarstva, do Njegoša i najvećih savremenih srpskih pisaca Crnjanskog, Andrića i Dučića. Kao "maršal jugoslovenske kulture" (izraz Dobrice Ćosića), apsolutni arbitar svega što se stvaralo u avnojskoj Jugoslaviji, po ugledu na svoje božanstvo i velikog zaštitnika Broza, bio je "osioni negator srpske istorije", kako kaže profesor Milo Lompar u naslovu svog kapitalnog dela, koje pokazuje kako je Krleža "celokupnu srpsku kulturnu i građansku tradiciju izveo na optuženičku klupu". To je naročito činio unutar svog životnog projekta, "Enciklopedije Jugoslavije", gde se do sitnica mešao u stručne ocene takvih autoriteta kao što su bili Milan Kašanin ili Dejan Medaković ili Đorđe Trifunović, brisao ih, menjao i krivotvorio u duhu svoje lične odbojnosti prema srpskoj nacionalnoj baštini, sve do otvorenog zagovaranja hrvatskog i šiptarskog separatizma.

Eto, o svemu tome nema ni reči u "Mračnim stranicama kulturne istorije Srbije" Aleksandra Gatalice, kao ni o činjenici da je smišljajući razne gadosti Miroslav Krleža ispisao zbilja najmračniju stranicu srpske istorije ("1919: A tko nas je pobijedio? Ovi ušljivi balkanski Cigani, koji čitave dane žvaću luk i pljuckaju po apsanama, ova nepismena bagra za vješala, toj danas Evropa vjeruje i dala joj je u ruke nekakve barjake").

Ne navodeći ništa od svega toga, Gatalica nam je nadvoje-natroje ispričao ponešto o famoznom Krležinom referatu na ljubljanskom kongresu Saveza književnika 1954. godine, koji je upriličen da označi kraj vladavine sovjetskog modela u jugoslovenskoj književnosti, što je bila politička i ideološka konsekvenca Brozovog raskida sa Staljinom. Taj je referat imao izvesnu ulogu u rasterećenju od socrealističke dogme, ali se ticao Srba koliko i svih drugih u Titovoj državi i ne predstavlja nikakvu, a naročito ne mračnu stranicu kulturne istorije Srbije.