VITEZ ŠABAČKE ČIVIJE: Dvadeset godina od smrti Milića od Mačve (1934-2000), jednog od najpopularnijih srpskih slikara

Rođen je kao Milić Stanković, 20. oktobra 1934. u selu Belotić, od oca Radovana i majke Desanke. Završio je Šabačku gimnaziju i uputio se na studije arhitekure u Beograd, da bi potom diplomirao na Akademiji likovnih umetnosti 1959. Prvu samostalnu izložbu imao je u Beogradu, iste godine, a potom je izlagao po celoj bivšoj Jugoslaviji, ali i svetskim metropolama - od Ženeve, Pariza i Brisela do Moskve. Projektovao je i izveo tri kule: u Mačvi - "Radovanovu kulu", na Zlatiboru - "Milićevu stiharu na Palisadu", i zdanje na Zvezdari u Beogradu - "Kulu na sedam vetrova".

Kao član "Mediale", sa Oljom Ivanjicki, Šejkom, Glavurtićem, Vidakom, Vukovićem, Toškovićem i drugima maštao je o tome da se napravi građevina koja bi podsećala na Vavilonsku kulu na Ratnom ostrvu. Objavio je nekoliko knjiga, pisao je poeziju, beležio je i poeziju svojih prijatelja.

- Moja je mašta izvirala iz nedara narodne, kolektivne svesti o fantastičnom, što se odražavalo kroz najdublju kompaktnost sfere svesti mojih predaka i njihovih predanja - govorio je umetnik. - Bio sam u potpunosti svestan značenja takve fantastike, koja se ne kuje ni u kakvoj alhemičarskoj radionici 17. veka, a kamoli u medialnoj, pa ni kroz ostale svetske pokrete slične vrste.

Važio je za jednog od najpopularnijih likovnih stvaralaca svoga vremena, ali ga je pratio i glas mistika i ekscentrika, čemu je, možda i sam najviše doprinosio, tvrdeći:

- Ja sam onaj Milić, kostur Radovanov, unuk Pantelijin i svih ostalih mačvanskih predaka, patrijarh nad patrijarsima u slikarstvu, rodonačelnik srbijanskih vampira krajputnika, onaj koji povremeno prkosi matematici. Milić Ledeni, Lepobradi, Heliocentrični, avgustovski u avgustu, prolećni i kada nije proleće, prvi vitez od Mačve, vitez šabačke čivije i zvaničnih naših svih većih pokrajina, i tuđih.

Umro je 8. decembra 2000 i sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. Prva veća izložba koja je podsetila na njegovo delo, u Beogradu je održana tek 16 godina posle njegovog odlaska, u organizaciji Udruženja "Umetnost bez granica". Zaborav je možda potekao i iz njegovog političkog angažmana devdesetih godina, koga su pratile kontradiktornosti.

- Milić je ostavio duboki trag u srpskoj i jugoslovenskoj umetnosti 20. veka i ne treba ga uvlačiti u ideološke priče - istakao je istoričar umetnosti Nikola Kusovac, otvarajući postavku u Kući kralja Petra, na kojoj se okupio veliki broj poklonika Milićeve umetnosti i ličnosti. - Zamera mu se što se u ratnim vremenima nalazio na prostorima gde je bio srpski narod i svi su ga doživljavali kao ratnog huškača, a on to nije bio. Hteo je da bude sa onim delom naroda koji pati. Umro je poslednjih dana 2000. i gotovo su kao sekirom udarili preko njegovog dela, hteli potpuno da ga obezvrede. Na svu sreću, Milićevo slikarstvo ne može se iščupati iz bića naše umetnosti.

VOŽDOVAČKA CRKVA

UZ blagoslov patrijarha Germana, Milić od Mačve je živopisao Crkvu Svetog cara Konstantina i carice Jelene na Voždovcu. Na zidovima ovog hrama oslikao je srpske manastire, Svetog Savu koji privodi Hristu srpske svetitelje, prve beogradske mučenike Stratonika i Ermila, seobu Srba, igumana Pajsija sa koljem i Prepodobnog mučenika Avakuma Beogradskog. Živopisao je i obred rezanja slavskog kolača kod Srba.