LAZINA LEKCIJA O POEZIJI: Posle 155 godina prvi put na srpskom jeziku objavljen polemički tekst našeg velikog pesnika

Lep prilog tome dao je dr Mićo Cvijetić, esejista, kritičar i pesnik koji je svoju novu knjigu ogleda "Plemeniti kalemci" (izdavači "Svet knjige" i SPKD "Prosvjeta") otvorio tekstom o zaboravljenom Kostićevom spevu "Beseda". I prvi put na srpskom jeziku obelodanio do sada nepoznat polemički tekst velikana, napisan i objavljen na nemačkom 1865. godine.

Kao mlad pesnik, pun zanosa, Laza Kostić je u 23. godini u Pešti, gde je dovršavao studije prava napisao "Besedu" sa neobičnim podnaslovom "Alegorijska drama bez dijaloga". Spev je izašao u časopisu "Srbski letopis" za 1864. ali je, što je veoma neobično, u istom broju štampana i veoma oštra kritika ovog dela. Tekst su napisali Gliša Giga Geršić (1842-1918), briljantni student prava i kasnije, kao i Kostić, doktor pravnih nauka, i znatno stariji Antonije Hadžić (1831-1916), u to vreme poznati urednik "Letopisa" i sekretar Matice srpske.

- U svom zajedničkom "Mnjenju" oni su spev žestoko sasekli naglašavajući da je to "neki neizgrađeni nacrtaj, neki tek sumračan zamišljaj, koji pesnikovoj primnilji još nije potpuno jasan" - kaže Cvijetić za "Novosti".

- Takva ocena morala je pesnika jako da zaboli, pa je svojim kritičarima otpisao u tek pokrenutom listu za književnost "Matica" za 1865. Žestoko im je uzvratio na njihov "pojav preventivne cenzure u estetici", a zanimljivo je da je glavni urednik tog glasila bio Antonije Hadžić.

Verovatno bi se spor na ovome i završio da Laza Kostić u dva navrata ponovo nije bio napadnut, i to u slavističkom, lužičko-srpskom časopisu Slaviches Zentralblatt, koji je izlazio u Saksoniji na nemačkom, a čiji je izdavač i urednik bio Jan Arnošt Smoler, naučnik, veliki slavenofil i sakupljač narodnog blaga. Autor tekstova je potpisan kao "Korespodent" iz Novog Sada iza čijeg se pseudonima, po mišljenju Cvijetića, krije upravo Antonije Hadžić s obzirom na postojeće veze između dve Matice, lužičkosrpske i srpske. U drugom tekstu "Korespodent" se posebno okomio na Kostićevo razmišljanje o zamoru u savremenoj našoj poeziji, upozoravajući ga da "živi u slatkoj zabludi" i poetirajući. "Naša mila i draga narodna poezijo, šta sve još nećeš doživeti od svojih sinova!"

Polemičara je, naime, razbesnela Kostićeva konstatacija o opadanju srpske narodne poezije zbog čega treba uzeti "i koju dobru tuđinku pod svoje".

"Stara vekovita jabuka drijade narodnog pesništva mora se kalemiti; što straniji kalemci, samo ako su plemeniti, tim bolje. Treba upoznati srpsku vilu sa stranim, ponositijim, uglednijim, doteraniji joj drugama da pozna mnogu milinu svoju, koju je već bila zanemarila, pa tek onda da i ona pristane uz ostale. Dolazi vreme da se bojišta preruše u pozorišta, namastirske slave i vašari u tekelijne svetkovine, prela u besedi", piše Kostić, i ukazujući da se ne treba plašiti uticaja drugih objašnjava: "Ko je bogat, nek se ne boji od zaduživanja, odužiće se kad bilo... Samo žebra nije kadar zaduživati se."

Tekst je, pod naslovom "Pismo uredniku", napisan pre 155 godina, u Pešti 20. decembra 1865. i objavljen u prvom broju za 1866. književnog glasila Slaviches Zentralblatt.

- Svojim kritičarima Laza kaže da preferiraju domaće šablone istrošenog pesništva i zalaže se za okretanje evropskom pesništvu, tzv. ukrštajima i "plemenitim kalemcima". Navodi primer Branka Radičevića koji je plodotvorno bio na Vukovoj stazi, na bogatoj "ispaši", kome je takva divna vegetacija prijala. Laza se suvereno kreće kroz antičko, slovensko i srpsko, eruditski drži nadahnutu besedu o pesništvu, drži suvereno lekciju svojim oponentima ukazujući im na preuske, nacionalne, poetske vidike. I sve to iznosi briljantnim stilom koji je i meni kao prevodiocu zadavao priličnu glavobolju - kaže Cvijetić.

Inače, dodaje sagovornik, gotovo ceo vek "Beseda" je bila zanemarena i zaboravljena. Tek joj je dostojnu pažnju posvetio izuzetni Mladen Leskovac, u svojoj besedi povodom 50-godišnjice pesnikove smrti, decembra 1960. u Somboru. On je Kostićev spev dobronamerno pročitao, ozbiljno ga analizirao i izdvojio njegove i dobre i loše strane.

I VILA JE DEVOJKA

IZRAŽAVAJUĆI čuđenje što "Korespodent" dovodi u sumnju njegov patriotizam, Laza Kostić piše: "Mi zastupamo dve dijametralno suprotne strane, jedan od nas mora da je svakako u zabuni, ali, ipak, obojica možemo biti dobri rodoljubi. I, ako mi priznate da sam svoju ljubav prema vili, ipak, malo dokazao, onda bih i ja vama ljubaznost uzvratio time što ću vam priznati da volim, doduše, vilu, ali da u nju nisam zaljubljen. Vila je u ovom pogledu kao svaka druga muza, a svaka druga muza kao svaka druga devojka."