ŠĆEPANOVIĆ JE VOLJEN U FRANCUSKOJ: Rediteljka Žili Vidi postavila predstavu po knjizi preminulog pisca koja se igra širom njene zemlje

Po knjizi našeg preminulog pisca "Usta puna zemlje" postavila je predstavu koja ove i sledeće godine gostuje širom Francuske.

- Rastužena sam vešću o Branimirovoj smrti. Nismo se poznavali, ali osećam veliki gubitak i prazninu. Veoma sam želela da se vidimo. Pokušala sam s njim da kontaktiram, pre dve godine, ali nikoga više nije želeo da primi. Bio je već tada dosta umoran. Htela sam da se sretnem i sa prevodiocem, Žanom Deska, ali je i on u međuvremenu preminuo. Takođe ove godine! - kaže Vidi za "Novosti".

* Kako objašnjavate toliku popularnost ovog dela u Francuskoj?

- Šćepanovićeva knjiga, koju sam postavila na sceni, ovde je, zaista, veoma poznata. Svaki put kad je nema više u knjižarama, ponovo je doštampaju. Živi kroz vreme. On je pisac čije je delo danas i te kako aktuelno. Govori o smislu egzistencije, koji pogađa sve nas, od dece, do najstarijih. Zbog svega toga on je veliki autor.

* Cela priča može da se prenese na trenutnu izolaciju u kojoj smo svi zatvoreni sami u sebe, njegov junak je sam i ide ka smrti, i Šćepanović je umro usamljen?

- Ima nešto kod Šćepanovića što nas miri sa smrću. Hteo je, čini mi se, da nam kaže da je smrt sastavni deo života. Smireno nas vodi ka njoj. Danas imamo problem što ljudi to ne prihvataju. Njegov heroj sam bira smrt, izbavljujući se od drugih.

* Kako ste došli na ideju da napravite pozorišnu adaptaciju?

- Knjiga je bila moj rođendanski poklon, ima tome već deset godina. Osoba koja mi je poklonila "Usta puna zemlje" rekla je prodavcu u knjižari da traži nešto prikladno za mene, a on joj je uzvratio da će mi se ta knjiga svakako dopasti. I, bio je u pravu!

* Zbog čega?

- Veoma je zanimljiv njegov kapacitet da nas podseti na ljudsku prolaznost. Govori o smrti i čovekovoj kompleksnosti na veoma jak način, univerzalnim jezikom, koji prevazilazi granice. I eto, baš o tome govorimo, povodom njegove smrti!

* Ima mnogo dobrih pisaca iz Srbije koji nisu poznati francuskoj javnosti. Šta čini da baš Šćepanovića toliko vole?

- Možda je to zbog toga što je Branimirov junak mizantrop, ali i on sam. Kao kod Molijera. Kloni se ljudi. Francuz je takav. Direktan. Kaže šta misli. Knjiga nam ocrtava apsurd u ljudskom ponašanju. I forma je fantastična.

* Kako je tekla adaptacija?

- Čim sam pročitala knjigu, odmah sam pomislila da bi bilo dobro da je postavim na scenu. Ali, znala sam da će biti komplikovano. To je kratak tekst, ali nije pozorišni komad. Bio je to dug i težak rad. I veliki izazov. Konačno, pre tri godine, sa scenografom i dramaturgom sam napravila adaptaciju za scenu. Igraju dvoje glumaca, a za gledaoce je zanimljivo, jer, kao i u knjizi, prate dva pravca istovremeno. Napravili smo, mislim, dobru ravnotežu, i na sceni maksimalno zadržali ideju cele priče. Uspela sam, čini mi se, da na teatar prenesem ovu jaku poruku o ljudskom rodu, razmišljanje o ljudskoj sudbini i smislu postojanja.

* Kovid je prekinuo turneju?

- Odigrali smo pet prvih predstava u januaru u Vitriju na Seni u blizini Pariza. Bilo je fantastično. Doživeli smo odličan prijem kod publike. Sale su bile prepune. Ljudi su veoma dirnuti. Posle toga smo, na isti način, igrali u Šalonu u Šampanji, a onda smo morali da prekinemo. Bilo je predviđeno da gostujemo širom Francuske. Nastavili smo u septembru u Nacionalnom dramskom centru u Nansiju, gde je predstava takođe doživela izuzetno mnogo uspeha. Planiramo da igramo u maju i junu sledeće godine u Anemasu, Mecu i Remsu. Nadamo se da će epidemija tada biti iza nas.

HTELA BIH DA REŽIRAM U SRBIJI

- OGROMNA mi je želja da postavim predstavu Branimira Šćepanovića na sceni u Srbiji, sa srpskim glumcima, na originalnom jeziku. Volela bih da to bude "Sramno leto". Zašto ne i "Usta puna zemlje", koju sam već režirala. Nemam kontakte, ne poznajem Srbiju, ali zaista bih to želela da uradim. Htela sam da dođem ovog leta, da upoznam ljude, ali me je situacija sa kovidom sprečila.