ANDRIĆ MI POMAŽE DA PREBRODIM VREME KORONE: Peter Handke, na godišnjicu uručenja Nobelove nagrade, čezne da dođe u Beograd

Za to vreme, Handke je prošlogodišnje bele švedske noći zamenio za sadašnje crne pariske dane. Nobelovac je u njima, okružen glasnom tišinom vlažne Medonske šume, proslavio minule sedmice i 78. rođendan. Izolovan je, ne prima posete, broji iscurele sate, deleći mračnu sudbinu sveta koji ga okružuje.

- Dobro sam. Provodim vreme živeći - poručuje, ekskluzivno, za "Novosti".

Zaista, jedino što nam danas preostaje jeste da - živimo. Sve ostalo je zamrlo. Ne ostavljamo pokolenjima srećnu budućnost s koronom.

- Korona, šta je to? - pokušava, čak, da ingorisanjem okrene na šalu tretiranje pojma koji nam se uvukao u svaku poru društvenog i ličnog života.

Situacija je teška, planeta ovo, dosad, nije doživljavala.

- Istina je. Toliko traje, da na trenutak sve ovo čak uspevamo i da zaboravimo - trudi se da zadrži vedar duh, istovremeno zabrinut da nam sve ovo, zaista, ne pređe u naviku.

Neće Peter Handke putovati u Švedsku ovog puta, ali bi voljno u Srbiju. Već treći put u poslednjih godinu dana odlaže dolazak.

- Može li se sad u Beograd avionim iz Pariza - raspituje se Handke, u gotovo svakom našem razgovoru, pa i ovom. - Želeo bih da dođem, konačno, za Novu godinu. Ovu, običnu, ili pravoslavnu. Nedostaje mi duh srpske prestonice. Hteo bih da ostanem izvesno vreme u Beogradu, da se družim s nekoliko mojih srpskih prijatelja. Uželeo sam ih se.

Znatiželjan je s tim u vezi. Ima pregršt pitanja.

- Jesu li hoteli otvoreni, radi li "Moskva" - pita, pa mu je drago kad u odgovoru sazna da bi mogao, jednostavno, da rezerviše kartu i dođe, naruči kafu, i u lobiju sluša klavir, dok napolju beogradske januarske noći teku svojim usporenim ritmom.

Ali, restorani se zatvaraju već u 17 časova.

- I, to je sve? Šteta! Volim da večeram u srpskim kafanama, volim njihovu atmosferu i duh.

U Francuskoj su, za razliku od Beograda, restorani odavno, potpuno zatvoreni. Nema, ovde, do daljeg, ni druženja za šankom, ni književnih večeri za kafanskim stolom.

Mogao bi, kada bi došao u Beograd, preko dana, Handke i u knjižare ili kod svog izdavača. Bila bi to prilika i da uzme u ruke svoju novu knjigu, na srpskom, "Drugi mač - majska povest", o osvetničkom pohodu radi ispravljanja nepravde. S ponosom ističe da je prevod uradio njegov prijatelj Žarko Radaković.

Da prebrodi vreme korone, Handke čita. Ovo, po njemu, nije najpogodnija epoha za pisanje:

- Čudno je. Ali, otkrićemo akcije koje ranije nismo imali.- Mnogo čitam, Stendala, Andrića, svakodnevno, po navici, dešifrujem tekstove na starom grčkom. Preda mnom su, upravo, "Znakovi pored puta". Ponekad me Andrićev dnevnik rastuži. Ali, ima odličan ritam.

Nobelovac nam za kraj poručuje šta je u ovo vreme pošasti najvažnije:

- Mislite na sebe i bližnje i čuvajte se!

POTRESEN ZBOG SMRTI ŠĆEPANOVIĆA

HANDKE živi odvojen od informacija, medija, kompjutera, televizora, "pametnih" telefona. Saznaje iz našeg razgovora da je preminuo književnik Branimir Šćepanović. Raspituje se koliko je imao godina. Čuje i da je pisac "Usta punih zemlje" bio u staračkom domu.

- Strašno je to. Smrt je, sama po sebi strašna - zaključuje nobelovac.