INTERVJU Radomir Uljarević: Virus je iznedrio knjižare bez knjiga

Između korica ove knjige sabrane su pesme koje je nastajale od 1988. do 2018. godine, a autor je u predgovoru napisao da su "svi događaji koji svet čine strašnim mestom osjenili stranice strahom i nadom - strahom od neizbežnog, nadom u nemoguće".

- Što je manje čitalaca poezije, to su oni bolji - kaže pesnik na početku razgovora za "Novosti". - Poeziju u naše vreme uglavnom čitaju pesnici, i to je osnovna publika sa kojom poezija računa. Knjige imaju nepredvidive sudbine, u svemu kao živa bića. Za sudbinu knjige "Gradivo", to što je objavljeno drugo izdanje, valja zahvaliti izdavačkoj kući "Kosmos", i činjenici da su biblioteke otkupile po jedan, a neke i po dva ili više primeraka, što je za mene bilo prelepo iznenađenje.

* Ušli ste u svet poezije kada se poetska reč sa pažnjom osluškivala. Sa kakvom verom današnji pesnici kreću u svet književnosti?

- U ono vreme verovalo se da poezija skriva tajnu. Danas, ljudi lakomisleno veruju da tajne nema. A ja bih dodao, makar to zvučalo bogohulno, ili patetično - tajna poezije je jedna od svetih tajni. Malarme je govorio da "poezija posvećuje". Poezija danas i posvećuje i obesvećuje. Poetska reč se s pažnjom osluškivala, jer je jedino poezija bila slobodna da u nekom svom kodnom sistemu imenuje stvari, i to je bila mera stvarnosti. Danas to deluje kao anahronizam.

* Zašto?

- Nešto ključno se promenilo u svetu, a šta je to - još nema odgovora. Nešto se nepovratno izgubilo. Kao da je čovek izgubio jedno od čula, neku osobinu i postao neko drugi.

* U knjizi "Gradivo" je više od sedam stotina pesama...

- U "Gradivu" je sve, ili gotovo sve što sam napisao. Nije bilo izbora - pesnik ne bira, njega katkad izaberu neke reči, ili čitave pesme. A svi ti stihovi mi se sada čine kao jedna pesma. Pesnik uglavnom piše samo jednu pesmu, ili ako hoćete, neko je o tome govorio - svi pesnici, oduvek pišu samo jednu pesmu. A smisao objavljivanja je valjda u ostavljanju mogućnosti da svaki čitalac pronađe i izabere neki stih koji može biti za njega uteha. I to bi bilo sasvim dovoljno za jednu knjigu, ali i za jednu čitavu, doživotnu pesničku avanturu.

* Da li posle četiri decenije poetskog stvaranja i dalje mislite da je sva kompleksnost sveta sadržana u poeziji?

- Što duže traje ta maštarija - život kao kakva borhesovka maštarija - moje poverenje u poeziju je sve veće. Razume se da i dalje mislim da je u poeziji sadržana sva kompleksnost sveta. Štaviše, mislim da je sve u čemu je sadržana ta kompleksnost - poezija! Poezija je relacija, dijalog, dijalog sa istorijom, sa tradicijom, sa mitom, u pesmama su stavljene u dijalog stvarnosti koje su neuporedive - vidljivo i nevidljivo. I kad je pesma ispisana kao monolog, pesnik je u dijalogu sa samim sobom. U tom dijalogu koji je katkada lirski zanos, katkada žustra polemika, sagovornici su rekli jedan drugome sve što im leži na srcu, tu je sve razgolićeno i stavljeno na uvid čitaocu.

* Kako danas osećate svoju ranu poeziju?

- Pokušavao sam da oblikujem pesme u što prikladnijoj formi. Sada razumem da su te pesme zapravo oblikovale mene, i uputile me u najveću tajnu - tajnu mene. Iskustvo je odista bezvremeno, kako inače razumeti otkud u ranim stihovima sva znanja koja će tek doći vremenom i stečenim iskustvima kroz vreme. Zato pesnici ne treba da čitaju svoje pesme, ako žele da izbegnu tu nejasnot, tu zbunjenost pred kojom jednako stoje svi.

* Nedavno je objavljen zbornik "Sve ću vas kazati kod Boga" koji donosi tekstove sa simpozijima o vašoj poeziji. Kako ste se osećali dok ste čitali šta su znalci književnosti napisali o vašem radu?

- Imao sam tremu da ne budu raščarane slike pred kojima sam i sam začuđen. Ali, poezija ima tu osobinu da što je više razotkrivate, više iznenađuje pokazujući svaki put nova svoja nova lica, kao one babuške kojima nema broja. Zadatak kritike jeste da kako tako racionalizuje ono što je njen predmet, a zadatak poezije jeste da bude i ostane neodgonetljiva, da se sačuva od spoljašnjeg. Pravi čitaoci, znalci kako rekoste, retki su, moji stihovi su imali sreću što je među učesnicima na simpozijumu bio veliki broj onih koji prepoznaju esencijalno u pesmi, ono zbog čega poezija uopšte postoji, prepoznaju onu živu česticu, onaj kvasac koji poeziju čini poezijom.

* Da li i vi, kao što je govorio pesnik Stevan Raičković, poeziju pišete gumicom, a ne olovkom?

- Najbolji pesnici najviše koriste gumicu. Vreme, na kraju, a često i na samom početku, ima veliku gumicu, i ta gumica je pravda pred kojom čak i kritičari na kraju ustuknu. Gumicu treba koristiti do samog kraja - savršena pesma ne bi smela da ima reči. Pesnik koji, što se više približava savršenosti, više piše gumicom nego olovkom. Ko manje govori taj više kaže; najbolje su nenapisane pesme.

* Kako se vaša izdavačka kuća "Štampar Makarije" suočila sa "korona krizom", a kako je podnose drugi izdavači u Crnoj Gori?

- Izdavaštvo je pretrpelo, i dalje trpi teškoće sa posledicama čije razmere i ne slutimo. Knjiga nije ustupila mesto ni elektronskoj, ni audio knjizi, ali izgleda da jeste koroni. Nikad se nije prodavalo manje knjiga, knjižare se pretvaraju u takozvane svaštare, već ima knjižara sa istaknutom reklamom: "Sve od igle do lokomotive", to jest knjižara u kojima se može naći takoreći sve samo ne knjiga. Korona je iznedrila knjižare bez knjiga.

* Kako su se podele u Crnoj Gori odrazile na izdavaštvo?

- Lako bi bilo da je podeljeno samo izdavaštvo, ali u nedostatku spoljnih neprijatelja, Crna Gora se unutar sebe podelila i prešla na dve suprotne strane. Neko je na pitanje koje su dve države najlepše u regionu odgovorio da je to - Crna Gora. Izdavaštvo je podeljeno na način što pet odsto izdavača objavljuju knjige na crnogorskom jeziku, a 95 na srpskom. Ali, za tih pet odsto rezervisano je sto odsto prostora u državnim medijima, i isto toliko sredstava na javnim konkursima. Licemjere je postalo način ophođenja u posrnulom društvu u kom je svaka moralna i duhovna vrednost ponižena i poništena.

KAPOROV PORTRET

* NA korici knjige "Gradivo" je vaš portret koji je uradio Momo Kapor. Kada i kako je nastao?

- Portret je Kapor uradio s početka devedesetih, i taj portret stajao je na zidu u njegovom salonu. Jednom prilikom, kad je Momo nakratko izašao po piće, Rajko Petrov Nogo je skinuo sliku, i na pozadini flomasterom ispisao tekst, koji ovog puta radije ne bih navodio - tako da ta slika ima i lice i naličje.