GONILI SU GA HAJKAČI KAO IZ NJEGOVOG ROMANA: U Aleji zaslužnih građana, sahranjen pisac Branimir Šćepanović (1937-2020)

Na molbu UKS i bliskih prijatelja, profesor Milo Lompar uputio je ove reči na oproštaju od Branimira Šćepanovića (1937-2020), u utorak na beogradskom Novom groblju, u Aleji zaslužnih građana.

- U prozi Brane Šćepanovića često se može sresti jedan lik, koji iskrsne odnekud i nekuda nestane - rekao je Lompar. - To je jedan dečak koji stoji na putu, prašnjav i umrljan malinama, ili kupinama po licu. Taj dečak gleda na put i kola koja ponekad prolaze. Kada bih sretao Šćepanovića, već u ozbiljnim godinama, nikada se nisam mogao otrgnuti utisku da taj dečak sa jednom naivnošću i začuđenošću živi u njemu, posle svih iskustava i okolnosti, kroz koja je njegov život prošao.

Podsetivši na piščevu neobičnu biografiju, na to da je iz "podgoričkog okoliša, poneo jedno patrijahalno osećanje sveta i uronio ga, poput tolikih svojih zemljaka, u jedan veliki grad", Lompar je govorio i o onom što je "u osnovnom sadržaju" odredilo Šćepanovićev život:

- Heraklit govori u jednom fragmentu o Bogu kao dečaku, koji stvara svet igrajući se tako što baca kocke. Ono što bi mogli reći da je suštinska egzistencijalna, a ne samo književna dimenzija lika Brane Šćepanovića jeste: igra. Igra kao fenomen ljudskog postojanja i to postojanje izražava u različitim sadržajima. Jedan deo te životne igre bio je vezan za umetnost, prozu u kojoj je postigao neka od antologijskih dela srpske književnosti 20. veka.

Pored toga što je bio prihvaćen kao pisac, Šćepanović je bio i izvanredan filmski scenarista, omiljena ličnost javnoga sveta, podestio je Lompar i dodao:

- Kretao se u različitim pravcima, kako su se kockice njegovog života okretale u tom večitom bacanju, koje se u životu neprekidno ponavljalo. Prošao je i kroz nešto što je najteža sudbina pisaca, kroz oblik prećutne odmazde, koja je više govorila o onim hajkačima, koji jure junaka njegovog romana "Usta puna zemlje". Bez motiva, bez sadržaja, ali gonjeni strašću koja ih unakazuje iz časa u čas, iz paragrafa u paragraf.

Kao što su brojke u prozi označavale nešto iz piščevog života, tako su i pokreti, istakao je profesor Milo Lompar i zaključio:

- Uvek, pa i u njegovoj starosti, kada se kretao polako uz Pop Lukinu ulicu, da uđe u Ulicu Vuka Karadžića, negde u sebi, nosio je na obrazu kupine onog mališana koji gleda put u veliki svet.

Na put sa ovog sveta Šćepanpovića je ispratilo tek dvadesetak ljudi, među kojima je bio upadljiv izostanak pisaca. Ispraćen je nemo, kao pre njega Raičković, Pavić... Nema te pandemije koja će biti opravdanje ovom vremenu i ljudima što mu nisu ukazali poslednju poštu kakva priliči njegovoj velični.

VERNI ŠAHISTI

MEĐU onima koji su se u utorak oprostili od pisca najviše je bilo njegovih partnera u šahu.

- Bila je to jedna od igara kojom je nadahnjivao svoj duh i nije slučajno da su njegovi šahovski prijatelji danas ovde da se pozdrave poslednji put sa njim - istakao je Lompar. - Šah je bilo nešto gde je Šćepanović mogao da pronađe izraz svoje sudbine.