IVANA ŽIGON O ODLASKU PRIJATELJA U KOLEGE: Tika se radovao što će ponovo zaigrati

Dao mu je prostor da se razmaše talentom na sve četiri strane pozorišne scene, da zavlada publikom kao da mu je bila voljena žena. Dok je zamahivao rukama rukavi su mu se uvek vijorili kao na vetru. Trcao je na sceni kao divlja zver, a zaustavljao se naglo i nonšalantno. Uvek totalno nepredvidiv, pružajući publici iznenađenje kao najlepši dar. Bila je to magija u kojoj se nije znalo ima li više Tike u karakteru Rogožina, ili to Rogožin pred nama kreira nekog novog Tiku! Magija u kojoj su jedno drugog nadopunjavali alhemijom pozorišnog zajedništva.

Nikad nama partnerima nije dozvolio da bonaca ovlada scenom, talasao je i nas, i pozorišnu scenu kao brod. Zato smo sa tim brodom i mogli preći velika prostranstva ploveći zajedno na njemu čitavu deceniju. Pozorišna predstava sa Tihomirom Arsićem u njoj bila je uvek avantura sa neizvesnim ishodom.

I pored tog svog divljeg i unikatnog temparamenta voleo je Tika i tišinu, i umeo i sa njom da se igra poput gutača vatre.

Posle Rogožina dugo ga nije bilo na sceni. Neki su se radovali što ga nema, da im Tihomir ne ugrozi predstavu o scenskim dimenzijama i mogućnostima, a drugi se pitali zašto. Veliki je zločin za našu pozorišnu scenu što ga nije bilo.

I najzad kada se posle raznih upravnika i bezimenih dramaturga koje će Tika nadživeti i mrtav, pojavila na čelu kuće Ivana Vujić, on se od srca radovao što će ponovo zaigrati. Bolest ga je u tome, nažalost, sprečila. Ali, jedva, i to ona najopasnija. Suprotstavio se i njoj kao da je na sceni - do kraja neustrašiv i radostan. Do poslednjeg daha uz svoju porodicu, uz Jelenu, decu i unuke uz koje se najzad posle burnog života skrasio u velikoj ljubavi.

A rastanak sa scenom bio je takođe putokaz za odgonetanje njegove ličnosti. Za stogodišnjicu Velikog rata, trebalo je pronaći glumca koji ima vatre ali i mira, koji je "mudar kao zmija i nevin kao golub". Trebalo je da se nađe čovek koji može da odigra svetog vladiku Nikolaja Velimirovića.

Grmeo je, ali i tihovao njegov Nikolaj u predstavi "Stojte galije carske". Uloga mu je pristajala kao vladičanska odežda. Njegov govor bio je i najbritkije oružje, i melem na otvorenu ranu stradanja Velikog rata. Dok je govorio ono u šta je verovao - zvonila su zvona kao eho njegovih reči!

Tako se, sada ne Tika već pred kraj života sazreli Tihomir, gromoglasno rastao sa velikom scenom pred 4.000 ljudi nimalo slučajno upravo ulogom u kojoj je izneo svoje poslednje "veruju" - svoju iskrenu ljubav prema domovini.