PIŠČEV KOVČEG NA RAMENIMA "MUSKETARA": Na jučerašnji dan navršilo se 150 godina od smrti Aleksandra Dime, slavnog francuskog književnika
MOJ otac je bio mulat, moja baba crnkinja, a moji pradeda i prababa bili su majmuni. Ukratko, moja loza počinje tamo gde se vaša, gospodine, završava - odbrusio je jednom prilikom radoznalom i nepristojnom sagovorniku Aleksandar Dima (otac) kada ga je ovaj pitao za poreklo.
Foto EPA
Smelost i drskost nasledio je od oca Tomasa Aleksandra Dime, sina francuskog plemića i majke afro-kiparskog porekla. Rođen u vanbračnoj vezi, prezime je nasledio po majci, robinji dovedenoj sa Haitija. Umrla je veoma mlada, ali je sin stekao dostojno obrazovanje: postao je general dovoljno odvažan da se sukobi i sa samim Napoleonom. Mali Dima rođen je 1802. godine u Viler Kotjeu, a preminuo je na jučerašnji dan pre sto pedeset godina - 5. decembra 1870. u gradu Đep, u Gornjoj Normandiji.
Neobična i prilično turobna sudbina, uslovljena i poreklom, pratila ga je od najmlađih dana. Otac Tomas umro je kad je budući pisac imao samo četiri godine, ostavljajući porodicu u velikoj oskudici. Preselili su se u Pariz početkom dvadesetih godina, taman na vreme da mladi Dima upiše prava i jednog dana postane javni beležnik ili advokat. Ali, još u ranoj mladosti počeo je da piše članke i pozorišne komade, pa je njegova karijera krenula u drugom smeru.
Već tada su se postavljali temelji onoga što će ga u francuskoj književnosti označiti kao začetnika romana-feljtona. Njegov pozorišni prvenac zvao se "Anri III i njegova sudbina", 1829. godine. Naišao je na simpatije publike, pa ubrzo potom Dima piše dramu "Kristin", a teatru je namenjena i njegova prva istorijska, romantična drama "Henrik III i njegov dvor".
MUZEJ I METRO
JEDNA od najprometnijih stanica pariskog metroa nazvana je 1970. godine Diminim imenom. Njegova dela su i danas deo obavezne školske lektire, ne samo u Francuskoj, a seoska kuća u blizini Pariza (u kojoj su mnoga od njih nastala), obnovljena je i pretvorena u muzej koji svake godine posećuju turisti iz celog sveta.
Već naredne godine i sam se našao na poprištu istorije: učestvovao je u revoluciji posle koje je svrgnut sa prestola kralj Šarl Deseti, a na njegovo mesto došao Luj Filip, vojvoda od Orleansa, inače piščev prijatelj. Društvo je doživelo progres, između ostalog, "olabavila" je i cenzura, pa u to vreme Dima postaje jedan od najpoznatijih i najtraženijih francuskih pisaca. Posle pozorišnih uspeha, okreće se pisanju istorijskih romana, tako da u jednoj godini (1831) nastaju dva dela, "Napoleon Bonaparta" i "Antonije". Deceniju kasnije u Parizu pisac, ni manje ni više, nego osniva Istorijski teatar.
Neverovatnu popularnost donosi mu avanturistički roman "Tri musketara", smešten u živopisni ambijent, pun pustolovina, sa odvažnim junacima. O kakvom je uspehu reč, svedoči piščev uticaj na mnoge savremenike, pa su istorijsko-avanturistički romani postali popularni u celoj Evropi. Pisao je i eseje, kratke priče, putopis. Ipak, svetsku slavu uz "Musketare" doneli su mu i romani "Grof Monte Kristo", "Crna Lala", "Dvadeset godina posle", "Kraljica Margo"...
Kada je Napoleon III došao na vlast, Dima napušta zemlju i putuje po Belgiji, Rusiji i Italiji, gde je osnovao i časopis "Nezavisnost". Ipak, posle desetak godina vraća se u otadžbinu, a njegovi biografi svedoče da je imao bar četvoro vanbračne dece, među kojima je najpoznatiji Aleksandar Dima sin, autor čuvene "Dame sa kamelijama" i "Afere Klemenso". Buran i zanimljiv život, podrazumevao je ne samo avanture i putovanja, već i mnogobrojne ljubavne afere.
Imao je jedan brak sa glumicom Idom Ferije (bez dece), ali uz nju, kako se govorilo, i četrdesetak ljubavnica! Hedonista po prirodi, priuštio je sebi čak i dvorac koji je nazvao po svom delu - Dvorac Monte Kristo. Sopstveni naslovi su ga inspirisali da pokrene i novine, dnevni "Musketar" (posvećen umetnosti i književnosti), i nedeljni "Monte Kristo". Nažalost, godine raskalašnog življenja koštale su ga života. Pretpostavlja se da je umro od posledica sifilisa.
Preminuo je 5. decembra 1870. godine, šest meseci posle 68. rođendana. Njegovo telo pokopano je pored roditelja, izvan Pariza. Iako je još za života stekao ogromnu popularnost, a njegova dela prevedena na više od stotinu jezika, postajući inspiracija za dve stotine filmova - zbog svog "crnog" porekla nije mogao da počiva pored drugih velikana, poput Viktora Igoa i Voltera u Panteonu. Ipak, tu nepravdu ispravio je 2002. godine francuski predsednik Žak Širak, na proslavi dva veka od Diminog rođenja. Njegove zemne ostatke prosuo je u mauzolej Panteona, a u "epskoj pogrebnoj ceremoniji", kovčeg su nosili muškarci odeveni kao musketari.
POSLEDNjE DELO - "POSLEDNjI KONjANIK"
ZANIMLjIVO je da je Dimin poslednji, nezavršen roman štampan u Francuskoj 2005. godine pod nazivom The Knight of Sainte-Hermine. Na engleski jezik je preveden pod nazivom "Poslednji konjanik" (The Last Cavalier). Radnja romana odvija se u vreme Napoleonovih ratova i ima sve osobenosti piščevog rukopisa koji mu je doneo svetsku slavu.