INTERVJU Milovan Danojlić: Truju nas korona izveštaji sa TV!

Svako je, ove godine, ostao sam sa sobom, a za pisca je to podsticaj da neke stvari istera na čistinu. U duše nam se uvukao strah, a sa strahom i bes zbog poniženosti kojoj smo izloženi. To se, valjda, oseća u nekim satiričnim stihovima, nastalim pod strahovladom korone. Spisateljski život se, i inače, odvija u dobrovoljnoj izolaciji, u kućnom pritvoru. Sad se u to umešala i država, a njen sluh za društveni život čoveka pojedinca po prirodi stvari nije naročito prefinjen. U mom je životu bilo i težih perioda.

To, u ekskluzivnom razgovoru, za "Novosti", iz svog ugla, u Francuskoj, gde živi, govori srpski akademik i pisac Milovan Danojlić.

* Jesmo li koronom svi opomenuti da moramo da se izolujemo, daleko od ljudske vreve, i posvetimo se svojim mislima i interesovanjima?

- To je privilegija svih umetnika, usamljenika, i umirovljenika. Građevinski radnik nema koristi od svojih misli i interesovanja. Delovi privrede su doživeli težak udarac, nezaposlenost se povećala, siromašni su postali još siromašniji. Čovek lišen mogućnosti korisnog rada može da se posveti jedino očajavanju. Ne znam o čemu razmišljaju "žuti prsluci" ovde, u Francuskoj... Zahtevali su, mesecima, povećanje kupovne moći. Sad bi bili srećni da im se vrati ona koju su imali. Zaboravljamo da uvek može biti gore nego što trenutno jeste.

* Kada smo proletos razgovarali, istakli ste da je čovek pronicljiv i da će pronaći vakcinu koja će nas iz ovoga izvući. Dogodilo se to, izgleda, i pre svih očekivanja.

- Ima raznih vrsta pronicljivosti, i raznih načina njene upotrebe. I pandemiju je, po nekima, proizveo neki zlomisleći duh. Ja u to ne verujem, tačnije, ne želim da verujem, mada... Od onih koji su hladnokrvno usmrtili pola miliona iračke dece može se svašta očekivati. Ne, ne bih rado pristao na to vakcinisanje. Više volim da umrem prirodnom smrću. U ovaj mah, sve se čini nerešivo. Nadajmo se da će se virus umoriti, da će ga zameniti neka druga muka.

* Kakvo iskustvo možemo da izvučemo iz svega što nam se događalo poslednjih meseci?

- Zahvaljujući vidovitosti moje žene, kupili smo pre desetak godina kuću na rubu grada, na otplatu. Svakodnevno sam izlazio u šetnju, po sat-dva, po okolnim poljima i šumarcima, a vraćao sam se sa malim buketom cveća. Nosio sam i masku, kad se tražilo, vrlo je prijatna kad dune hladan vetar, drži toplotu oko usta i nosa. Jednom nedeljno idem na pijacu, onda navučem i najlonske rukavice. Uskraćen sam jedino u tome što od februara nisam ušao u gradski autobus, ne idem u biblioteku, na bazen, niti u crkvu. U životu sam poštovao razna ograničenja, ali ovo je i za mene malo mnogo. Počeo sam da izbegavam korona-izveštaje na televiziji. To truje. Znam, ima ih kojima je teže nego meni.

* Rekli ste da će posle korone sve biti isto, misleći na odnose bogatih i siromašnih. Dokle će trajati taj status kvo?

- Dok je veka i sveta. Da ima leka protiv klasne podeljenosti, on bi odavno bio pronađen. Čovek je prokleto stvorenje. Povremeno udari glavom u zid, i za trenutak se osvesti, a potom sve po starom. Pokušaj izgradnje pravičnijeg, besklasnog društva se, u 20. veku, završio neslavno. Što ne znači da treba odustajati od takvih težnji. Dobro ne može odneti konačnu pobedu, ali bi, bez njegovih opomena i intervencija, život bio sasvim nepodnošljiv.

* Kad smo kod tog "posle korone", kada ćemo se, po vama, vratiti "normalnom" životu?

- Ako mislite na život posvećen skromnom i čestitom radu, obrađivanju zemlje, gajenju stoke, u dosluhu sa godišnjim dobima, onda - nikada! Upravo čitam jednu izuzetno dobru i zanimljivu knjigu dokumentarne proze o takvom životu. Ilija Misailović je zabeležio životne ispovesti dvadesetak zemljaka iz užičkog kraja pod naslovom "Kazivanja iz prve ruke", u izdanju Narodne biblioteke, Užice. Savremeni čovek je pobegao od poštenog i napornog rada, pojurio prema lakoći, uživanju, neradu, dokolici, i korona je došla da ga opomene. Imam tri brata, najmanje sam, proteklih meseci, brinuo o onome koji živi na selu. Na pijaci, u Francuskoj, najlakše se sporazumevam sa seljacima, a najveći gubitnici, sad, uoči Božića, jesu luksuzne radnje. Isuviše smo zastranili, odvojili se od istine, navikli smo se na život u tunelu...

* U prethodnom pitanju reč "normalno" je namerno stavljena pod navodnike. Šta je to, osim korone, danas u našim životima normalno, a nije?

- U svetu, svakodnevno, mnogo je više ljudi koji umiru od gladi, od hronične neishranjenosti, nego što umiru od kovida. Da im je posvećena ovolika pažnja, ovakva, paničarska mobilizacija, gde bi nam bio kraj! Bio bi to trijumf prosvećenog čovekoljublja. Ovako, učestvujemo u komadu u kome se mešaju burleska i tragedija. Neki ljudi uistinu umiru, treba poštovati sanitarne mere, ali suština je u nečemu drugom. To drugo nikad nije na dnevnom redu, upravo zato što je večito aktuelno. Normalno je da je EU zabrinuta za stanje u Minsku, dok istovremeno pendrecima mlati migrante iz Sirije, otkuda su pobegli zbog rata koji ona, tamo, vodi i podržava. Mnogo je takvih "normalnosti", kojima mirno prisustvujemo.

* Kakav će svet psihički izaći iz svega ovoga?

- Dovoljno smo izbezumljeni, ostaje nam da se počnemo opamećivati. Ovo bi moglo poslužiti kao opomena da u ideji beskonačnog napredovanja ima nečeg bezbožnički drskog. Morali bismo se vratiti poštovanju mere. Meru nam određuje priroda, a o nju se neprestano ogrešujemo, zagađujući je i upropašćujući. Malo je verovatno da ćemo izvući ovakvu poruku.

* Hoćete li uskoro u Srbiju i jeste li se uželeli naših krajeva?

- Eh, Srbija, nemojte mi to spominjati. Još u februaru sam spakovao kofer, i eno ga, pod krevetom, pun hartija i knjiga. Vezan sam za rodni kraj, istovremeno gledam francusku i srpsku prognozu vremena, obe su mi podjednako važne. U Srbiju nisam išao jedino onoga leta kada su je bombardovali, kao i ove godine. Kažu da je i ovo neka vrsta rata.