U KLINČU IZMEĐU KAINA I AVELJA: Marko Crnobrnja o prizorima koje smo pogrešno razumeli u istoriji umetnosti

To što je njegova postavka imala termin u jeku novog talasa pandemije korone, autor ne smatra hendikepom.

- Ljudi sada više vremena provode za kompjuterima i telefonima, pa "šeruju" informacije, tako da je raširen i glas o izložbi, koja je bila dobro posećena, uprkos svemu. Otkako nas je zadesila korona, vidljivost vizulenih umetnosti na internetu je mnogo veća - ističe Crnobrnja, koji je posetioce, uz mnogo radosti, duhovito i oštroumno, proveo kroz priču o istoriji umetnosti.

U dobro poznate prizore iz dela velikana, kao što su Mikelanđelo ili Botičeli, ali i naš Paja Jovanović, vajar je uveo svog "glavnog glumca". On je njihov posmatrač, ali i učesnik koji menja značenja mitskih priča. Umetnik se upravo time poigrava, koristeći prisutvo tog svog dečaka, u "Seobama", kako kaže, vizuelnom sinonimu našeg preživljavanja. Taj dečak od Mojsija "prosi" deset božjih zapovesti, daje Evi jabuku umetno Adama, staje između Kaina i Avelja, pokušavajući da ih razdvoji, "uskijava" u zavejani put za Ilok Save Šumanovića.

Izložbu je Crnobrnja podelio u tri segmenta. U jednom delu koristi prepoznatljive radove domaće umetnosti, u drugom sakralne, dok se treći bavi svestkim autorima (ulazi u dijalog sa radovima Marine Abramović, Pikasa i Kaldera).

- Naučili smo da je umetnost nekako autistična, razumljiva samo autoru i da on baš mora da se potrudi da bi objasnio svoje tajanstveno delo - nastavlja sagovornik. - Za ovu izložbu napravio sam nešto što je čitljivo već "na prvu loptu". Svoje razumevanje poznatih dela iz istorije umetnosti pretočio sam u skulpture, ne narušavajući legitimitet onoga što su autori nekada napravili.

Njegova delatnost vezana za skulturu je, tvrdi, raznovrsna, a ova postavka mu je bila svojevrstan izlet: želeo je da iskoristi kvalitet Likovne galerije KCB, kao i njihovu spremnost za eksperimente:

- Prostor sam pregradio i napravio jednu intimnu postavku, koja liči na muzejsku i ne vidi se direktno sa ulice. Na taj način napravio sam nešto što je mala predstava, ili film o putovanju kroz istoriju umetnosti. Uživao sam radeći, jer me prvenstveno interesovala likovnost u nastanku skulpture, iako je sadržaj ovih prizora često bio u službi priče.

Od svih pitanja koja izložba otvara, lično mu je najznačajnije ono vezano za potrebu da obrazovanje koje dobijamo bude suštinsko, a ne formalno, pa se zato i dela na originalan način bave nepoznavanjem činjenica, koje smo tokom školovanja pogrešno razumeli:

- Ostavio sam, ipak, prostor za tumačenje, nisam želeo da namećem svoje mišljenje - zaključuje Crnobrnja.