GODAROV I BELMONDOV SKOK U ISTORIJU: Šest decenija od antologijskog filma "Do poslednjeg daha"
MOJA jedina ambicija bila je da snimim običan gangsterski film - reći će mnogo godina kasnije Žan-Lik Godar o svom debitantskom ostvarenju "Do poslednjeg daha" koje ove godine slavi 60. rođendan.
Žan-Pol Belmodo i Džin Siberg / Foto IMDb
Istorija filma pak upisala ga je kao remek-delo koje ne samo da je bilo zvezdani početak francuskog novog talasa već je označilo i dolazak nekih od najuticajnijih reditelja sedme umetnosti.
- Moderni filmovi su počeli sa Žan-Likom Godarom i njegovim ostvarenjem "Do poslednjeg daha". Nijedan debitantski film od "Građanina Kejna" iz 1942. nije imao toliki uticaj - zapisao je svojevremeno čuveni filmski kritičar Rodžer Ebert, stavljajući ovaj film na svoju listu najboljih ostvarenja.
Priču o sitnom kriminalcu Mišelu Pojkaru koji se, posle ubistva policajca, krije u stanu svoje devojke američke novinarke Patriše, napisao je Fransoa Trifo, još jedna buduća legenda novog talasa. Godar je snimanje započeo sa jednom glumačkom zvedom Džin Siberg, ali kada je "Do poslednjeg daha" prikazan jedno novo ime izbačeno je u glumačku orbitu, da tu i ostane - Žan-Pol Belmondo!
- Godarova tehnika "prljavog reza" (jump cuts) je velika novina, ali još revolucionarnije u ovom filmu je njegov ubrzani tok radnje, njegova hladnoća, nepoštovanje autoriteta i način na koji su narcisoidni mladi junaci opsednuti sobom i nesvesni okoline - ocenio je Rodžer Ebert.
Snimanje "Do poslednjeg daha" okupilo je sve same legende. Pored Godara i Trifoa, veliki Klod Šabrol bio je scenograf i tehnički savetnik, direktor fotografije Raul Kutar oblikovao je vizuelni stil novog talasa i nastavio saradnju sa Godarom i Trifoom na gotovo svim njihovim filmovima.
Amaterska tehnika
GODAR je, po sopstvenom priznanju, "na film uveo amatersku tehniku", što su potom sledile njegove kolege iz novog talasa.
- U filmu "Do poslednjeg daha" koristio sam istu tehniku koju su koristili reporteri i koja nije imala nikakve veze sa Holivudom. Koristio sam takođe mračne i tamne slike koje su se smatrale groznim. Ali, mi smo odlučili da je i takvim slikama mesto na filmu. Danas je to uobičajeno - kazao je Godar.
- Pre nego je snimio "Do poslednjeg daha", Godar je sa Trifoom pisao kritike za "Filmske sveske" koje je uređivao Andre Bazen, jedan od najvažnijih filmskih teoretičara i kritičara. Drčne mlade kritičare koji su se zalagali za novu istoriju i tradiciju francuskog filma, jer je po njihovim rečima u istoj bilo malo dobrih filmova, zvali su "mladoturci" po Kemalu Ataturku i njegovim revolucionarima - objašnjava, za "Novosti", Aleksandar Janković, profesor istorije filma na FDU.
Kako su pisali hvalospeve američkom žanrovskom filmu, prirodno je, dodaje Janković, bilo očekivati da će njihovi filmovi ličiti na gorostase klasičnog američkog žanrovskog filma.
- "Do poslednjeg daha" ima klasičnog antagonistu, tj. antiheroja (prva uloga Žan-Pola Belmonda) koji je zavodljiv u svojoj blentavosti i trapavosti. A običnom gledaocu je i Godarov film zaličio na nekuvan film sa mnogo (ne)namernih grešaka. U suštini Godar je u filmu bio kao Mone u slikarstvu, režirao je ne ono što vidi nego kako oseća. Posle jedne od prvih projekcija, pariski snobovi su zviždali ovom filmu, jedino je Žan Kokto ustao i rekao: "vi ne shvatate da ste upravo videli budućost filma, bagro ignorantska".
Po rečima Jankovića, kako je novi talas preporodio francuski film s kraja pedesetih i s početka šezdesetih tako je isti preporodio i Holivud desetak godina kasnije sa Arturom Penom, Pekinpoom, Bogdanovićem, Kopolom i ostalima.
- U stvari, Godar, Trifo, Šabrol i ostali su samo dali evropsko čitanje klasičnog Holivuda u vreme kad je klasični Holivud prezirao samog sebe. Onda je taj isti Holivud shvatio da nije razumeo sopstveno nasleđe kako treba nego je za to bilo potrebno da Godar snimi "Do poslednjeg daha" - zaključuje Janković.