NA KRAJU SAM BIO UMORAN: Poslednji intervju Branimira Šćepanovića za "Novosti"

Ovim rečima Branimir Šćepanović, u razgovoru za “Novosti”, sumirao je utiske sa svečanosti u Srpskoj književnoj zadruzi, kada je predstavljena knjiga njegove izabrane proze “Ono drugo vreme”.

Dugo je on van fokusa naše javnosti. Jedan od najznačajnijih, najčitanijih i u svetu najpoznatijih savremenih srpskih pisaca, uz espreso i vodu, u bašti kafića na Kosančićevom vencu, priznaje da je malo “dešperatan”.

* Da li se ovom knjigom u Kolu SKZ vraćate na scenu?

- Svejedno je da li se pisac pojavljuje lično ili je povučen i sa strane, jer knjige su te koje bi trebalo da obeležavaju nečije prisustvo i značaj.

* Kako ste se osećali pred novim izdanjem dela “Usta puna zemlje”, “Smrt gospodina Goluže” i ostalih novela?

- Na kraju sam bio umoran.

* Da se vratimo u ono vreme kada ste postajali pisac...

- Moj otac je bio učitelj i objavio je knjige pesama, soneta, imao je ogromnu biblioteku. U takvom ambijentu sam rastao, a verovatno i od oca nasledio te sklonosti i odgovarajući talenat.

* Šta vas je povuklo u književne vode?

- U Podgorici, gde sam rođen, kao gimnazijalac sam napisao jednu priču, krijući to od svakoga, koju sam poslao na konkurs Ministarstva za kulturu Crne Gore, pod šifrom. Dobio sam prvu nagradu, bio sam u sedmom gimnazije i tako je počelo...

* Kakvo je bilo ono vreme sedamdesetih godina 20. veka, kada su nastala vaša najpoznatija dela?

- Bile su to vrlo plodonosne godine u književnom smislu. Širok spektar značajnih pisaca i dela, sve je bilo intenzivno i fascinantno, jer je plejada pisaca, od onih starijih do naše mlade generacije, bila prisutna svojim delima i aktivnim učešćem u kulturnom životu. To su godine, kao što je i rekao Stojan Đorđić na promociji, koje su označile našu književnost.

* Kakav je značaj književnost tada imala?

- Apsolutno veći. Danas trijumfuju vulgarnost, estrada, površnost. Žalosna je priča naša svakodnevica, gde su kultura, književnost i ozbiljna umetnost marginalizovane i nemaju šansi da izbiju u prvi plan. Danas je, izgleda, važnije obavestiti narod koja estradna pevačica je bila kod zubara, da li se posvađala sa ljubavnikom ili je našla drugog, nego da se kaže da je neko objavio značajnu knjigu ili naslikao neku sjajnu sliku.

* Ko vam je od pisaca bio najbliži, s kim ste se družili?

- Sa mnogima, konkretno sa Miodragom Bulatovićem koji je veliki pisac. Bio je čovek uvrnut u poetičkom smislu, sa ogromnom maštom, humorom, pomalo dijaboličan, ali sjajan kao pisac i kao prijatelj. Družio sam se i sa mnogim drugima, sa Mešom Selimovićem... Izdvajam Bulatovića, čije se delo sada, nažalost, retko spominje, zato što je naša stvarnost okrenuta vulgarnim i površnim stvarima.

o Da li su i pisci ozbiljnije shvatali književnost nego danas?

- Tada je bilo polemika, rasprava i nesuglasica, bilo je svega. Danas se elektronski mediji, novine, tabloidi i svi bave stvarima koje su izvan kulture i koje nisu značajne.

* Kako ste se nosili sa popularnošću i velikim uspehom u inostranstvu?

- Navikne se čovek, kao i na sve. U prvom trenutku, sa prvim uspesima autor se obraduje, pa to doživljava kao nešto značajno i lepo, ali, vremenom to postane obična stvar.

* Čak i kada izdavač u Americi, u predgovoru kratkog romana “Usta puna zemlje”, napiše da je to jedna od šest najboljih knjiga koje je u životu pročitao, uključujući i Bibliju?

- Da. Postane obično i kada uđem u parisku knjižaru i kupim neku knjigu, i oni je stave u papirnu kesu na kojoj je u celini oslikana korica tog romana, gde piše: “Kultna knjiga”... I kada saznaš da je jedna Japanka, koja je u međuvremenu ovde postala proofesor slavistike, počela da studira srpski jezik kada je na japanskom pročitala “Usta puna zemlje”...

Postane obična stvar kada mi se prevodilac Žan Deska javlja iz Polinezije, sa ostrva gde je Gogen živeo i slikao, i kaže: “Evo čoveka koji je fasciniran tvojim knjigama i koji je srećan što je upoznao mene kao tvog prevodioca”. Čak i kada najveći listovi “Mond” i “Figaro” kažu da je to remek-delo, veličanstvena poema, grčka kritika da je to Mocartova “Mala noćna muzika”, a čuveni belgijski kritičar da je to možda najznačajnije i najbritkije delo aktuelne svetske književnosti... I tako ti silni detalji postanu obična stvar, nešto što vas ne raduje, čak ne iznenađuje...

* Znači li to da je poetika apsurda i egzistencijalizma i dalje važna?

- To je večita duhovna kategorija i filozofija. Nije nešto efemerno, za sezonu ili pojedino vreme. Uvek važi, jer je to frekvencija i duhovna vibracija za sva vremena.

* Kako ste uklapali pisanje i bavljenje filmom?

- Filmski scenario sam pisao profesionalno i imam oko petnaest filmova, što po mojim knjigama što po scenarijima. Poznat je film Živka Nikolića, ali “Golužu” je, pod naslovom “Džulijan Po” napravio i Holivud. Oni su pisali scenario, igra Kristijan Slejter...

Po mom romanu “Iskupljenje”, Švajcarci, Nemci, Francuzi su napravili film koji je takođe bio veoma zapažen i uspešan. Po “Ustima punim zemlje” napravljeno je sedam-osam diplomskih filmova u Italiji, Poljskoj, Francuskoj... Alen Delon je svojevremeno strahovito bio zagrejan da napravi film po ovom romanu, ali, nažalost, do toga nije došlo.

* Interesovanje za ekranizaciju ne jenjava...

- Finci i Šveđani su hteli da naprave televizijski film od sat vremena i potpisali su sa mnom ugovor, uplatili avans, ali pod uslovom da ja napišem scenario, a ja nisam napisao. To mi je velika greška.

* Da li vam je nedostajalo to što decenijama niste objavili novu knjigu?

- Nije. Ljudi u mojim godinama treba da se povuku, ja sam se povukao, jer šta imam da kažem kad je od Homera do danas sve rečeno na svetu i sve se zna.

* Najavili ste, ipak, knjigu sećanja?

- Trebalo bi da je napišem. To su decenije života i druženja, sa ogromnim brojem ljudi različitog profila i spektra, od državnika, kraljica, najvećih mogućih glumaca, reditelja, da ne nabrajam...

* Ko je sve tu?

- Od Teodorakisa i Bondarčuka do Bartona, od holandske kraljice Julijane do Josipa Broza, da ne govorimo o mojim pajtašima koji sa mnom igraju šah.

* Jeste li počeli sa pisanjem?

- Jesam. Radni naslov je “Nikad više”.

* Družite li se i danas sa piscima?

- Nažalost, nažalost, svi pisci i moji prijatelji su na nebu...

BIO SAM SUZDRŽAN U POLEMICI S KIŠOM

* KAKO danas gledate na polemiku koju ste vodili sa Kišom?

- Bio sam vrlo suzdržan, nisam se mnogo razmahivao, samo sam jednim odgovorom reagovao na neke optužbe. Ne vidim značaja da se sada o tome nešto priča.