JUBILEJ BEZ SLAVLJA, PARA I - PROSTORA: Muzej pozorišne umetnosti Srbije, ustanova od nacionalnog značaja, napunio 70 godina

Pod ovim krovom čuva se teatrološka građa o razvoju pozorišta u Srbiji od 13. veka do danas.

Gotovo je neverovatno da muzej raspolaže sa samo 250 kvadratnih metara u koji su "stale" kancelarije, prostor za smeštaj građe i izložbeni prostor u kome se odvijaju i promocije, predavanja, projekcije, koncerti...

- Prvi zaposleni radili su na mansardi Muzeja primenjene umetnosti, a 1951. je doneta odluka da nam se dodeli zgrada Miloja Božića, koja je u tom trenutku bila leglo prljavštine i u dosta ruiniranom stanju - kaže Mirjana Odavić, muzejski savetnik. - Rekonstrukcija je trajala više od godinu dana, tako da smo se 1952. smestili u ovu zgradu. Samo otvaranje muzeja uveličao je glumac Dobrica Milutinović, održao govor i zvanično otvorio zdanje.

Prvih deset godina Muzej je imao stalnu postavku, a onda su počele tematske izložbe i imperativ za novim, uslovnim mestom na kome bi čuvali dragocene sadržaje i uspomene naše pozorišne prošlosti.

- U našem muzeju su, između ostalog, prepiske Jovana Đorđevića (prvog upravnika SNP, potom i Narodnog pozorišta u Beogradu), Nušića, Vele Nigrinove, Žanke Stokić, Dare Milošević, Nevenke Urbanove

... Uglavnom je reč o formalnoj prepisci sa upravom, ali ima i druge vrste pisama. Srećan sticaj okolnosti, sačuvao je dobar deo ovog materijala. Zahvaljujući Živojinu Petroviću koji je radio u Narodnom pozorištu i kao jedan od arhivskih "fanatika" nosio posao i kući, mnogo toga je spaseno. Jer, u bombardovanju 1941. izgorela je gotova sva arhiva. Deo sačuvane, "Živojinove građe", završio je i kod nas.

Kada je reč o memorijalnim predmetima, svaki od njih nosi neku svoju priču:

- Pre dve godine otkupili smo od ćerke jednog kolekcionara pečatnjak Joakima Vujića. Na njemu su pozorišna zavesa i ptica kreštalica, uz inicijale "J. V." Izradio ga je kad je napisao "Kreštalicu". Čuvamo i portrete u ulju, grafike i crteže. Između ostalih, rad Milice Bešević koja je naslikala portret Anite Mezetove kao Ćo-Ćo-San, nezavršen portret Steve Todorovića kome je pozirao Toša Jovanović, pa portret u ulju Laze Kostića i crtež Koste Trifkovića.

Neki od predmeta imaju neobičnu istoriju, kao što je priča o dva prstena glumačkog barda Dobrice Milutinovića: po jednom od njih danas se pravi uzorak za dodelu nagrade za životno delo:

- Udruženje glumaca Kraljevine Jugoslavije 1937. godine, povodom četiri decenije umetničkog rada Dobrice Milutinovića, rešilo je da napravi prsten koji će da mu pokloni kao našem najvećem glumcu - u vidu naslednog prstena. A onda da on sam određuje ko će da ga nosi i tako iz godine u godinu. Ali, ubrzo pošto ga je dobio, on ga je izgubio. Bio je očajan, hteo je da proda svoj portret (rad Uroša Predića) i tako finansira izradu novog prstena.

Naravno, Udruženje je to preuzelo na sebe. Prsten je bio veliki, muški, od osamnaestokaratnog zlata, 44 grama težak. Na prednjoj strani je bio glumčev lik, a sa strane likovi koje je tumačio - Šajlok u "Mletačkom trgovcu" i Orlić u istoimenoj predstavi.

Iznutra je pisalo "nasledni prsten" i datum kad mu je predat. Inače, izradio ga je dvorski zlatar Stefanović.

Taj kalup poslat je za Italiju, objašnjava Mirjana Odavić, ali je i on izgubljen! Urađen je drugi u nešto izmenjenoj verziji: na prednjoj strani više nije bio Dobričin lik nego lovorov venac na crnom oniksu, a unutra je pisalo njegovo ime. Ta druga verzija, danas se dodeljuje najboljim glumcima.

- Vrhunac priče je da je 1998. do Mucija Draškića i Cece Bojković stigla vest da se u Zagrebu nalazi prvi prsten Dobrice Milutinovića! Zahvaljujući njima i kompaniji "Cepter" prsten je otkupljen i vraćen. Tako su ta dva originalna prstena danas na jednom mestu - kaže Odavićeva.

U Muzeju se čuva i samovar koji je Žanka Stokić poklonila Ljubinki Bobić, predlog zavese (crtež) Steve Todorovića povodom otvaranja Narodnog pozorišta, skice tavanice Rusa Kolesnjikova, gotovo kompletan opus Duška Ristića - preko 600 kostimografskih i scenografskih skica.

Nažalost, 250 kvadratnih metara pretesno je za ovako značajnu delatnost i sve muzejske artefakte. Da zlo bude veće, nisu imali dovoljno sreće (razumevanja) da steknu iole uslovne depoe u kojima bi skladištili materijal:

- Uvek su nam davani prilično neuslovni prostori, nekakve šupe i barake... Nikad sa idejom da dobijemo stalni dodatni prostor. Ipak, od osamdesetih do bombardovanja imali smo solidan depo, u stvari atomsko sklonište, relativno blizu muzeja. U vreme bombardovanja stanari su ga obili i poizbacivali sve stvari. Potom smo se na nekoliko godina "smestili" u pomoćnu salu Trinaeste beogradske gimnazije. Odatle smo se preselili u poluuslovan prostor sadašnjeg Muzeja nauke i tehnike. Imali smo na raspolaganju malu sobu i radionicu sa kanalom, u koju su se ranije "ubacivale" trole za popravku. Unajmljeni radnici lopatama su ubacivali i naš materijal, uglavnom knjige.

Potom smo uspeli da izdejstvujemo da se muzeju u Ulici kralja Petra dodeli prostor na dva nivoa, u koji ulažemo koliko možemo da ga dovedemo u pristojno stanje i saniramo vlagu.

Na pitanje da li ih je pandemija omela u proslavi ovako značajnog jubileja, naša sagovornica nema dileme:

- I bez korone, proslava nije planirana. Hteli smo da ovih sedam decenija obeležimo u najužem krugu, s našim penzionerima. Lane je smanjen budžet za ovu godinu, a zbog pandemije su i taj "skresani" prepolovili. Nekada je bilo uobičajeno da radimo četiri izložbe godišnje, onda smo morali da smanjimo na tri, a sada je ispalo da imamo samo jednu...