ROMAN JE MOJ JEDINI SPAS OD VELIKE TUGE: Đorđe Sibinović posle smrti Gorana Paskaljevića napisao knjigu "Plač mačke božije"

Pretekla ih je Paskaljevićeva smrt. A, umesto filma u narednim mesecima izaći će Sibinovićev roman "Plač mačke božije", koji je počeo da piše iste večeri kad je njegov prijatelj preminuo. Završio ga je za samo 14 dana.

- Vest o Goranovoj smrti me je skrhala - kaže Sibinović, za "Novosti". - Jedini način da izdržim pritisak dubokog bola i ogromne praznine bio je da jednim delom stvarnosti nastavim ono što smo radili zajedno: da sjedinjujemo život i umetnost i da od jedinjenja iza kojeg je stajao Goranov neograničeni senzibilitet bezgranične emotivnosti i moj afinitet jezičko-literarne otvorenosti za vedru nesaglasnost sveta i teksta, pravimo nezaboravne sadržaje ljudskosti i artefakata. Tada sam znao da je roman moj jedini spas od velike tuge.

Roman je nazvao "Plač mačke božije" zato što se bolest o kojoj su nameravali da snime film zove sindrom mačijeg plača.

- Za bolest "sindrom mačijeg plača" i Goran i ja saznali smo kada smo pronašli "junake" našeg filma - govori nam. - Dete se rađa sa nedostatkom kratkog kraka petog hromozoma i kao posledicu ima teške poremećaje. Ne može da hoda i ne može da govori. Puzi i mjauče kao mače. Otuda i naziv sindroma. U Srbiji samo dvoje dece boluje od te bolesti. Vreme koje sam proveo uz bolesnu devojčicu i dubina emocije koju sam osećao u njenom zagrljaju dali su naslov mom romanu.

Paskaljević i Sibinović emotivno su se vezali za obolelu devojčicu i njenu malenu porodicu. Pokušali su da pomognu njenom dedi da dobije starateljstvo, obilazili manastire u kojima borave bolesna deca...

- Pomešali smo život i umetnost - objašnjava Sibinović. - Goran je umro i pitanje je da li će film ikada biti snimljen. Priču o devojčici, ali i o tome kako smo pripremali film, ispričao sam u svom romanu.

Iako je radnja knjige zasnovana na stvarnim događajima, Sibinović kaže da je napisao bajku.

- Da znam nešto još bajkovitije od bajke, nazvao bih roman tim imenom - govori nam. - Goran je želeo da snimi još jedan film o bolesnoj devojčici i da filmskom metaforom apostrofira upadljivu društvenu atrofiju u odnosu na različitost kao realni društveni sadržaj, da ukaže na okoštalu i stereotipnu poziciju neprihvatanja različitosti kao društvene šanse za uvećanje empatije umesto za konflikte i zaustavljanje razvoja. Realna životna priča o kojoj smo napisali scenario trajala je paralelno sa našim namerama da tematizujemo Goranove namere. Upoznali smo stvarne ljude, otpočeli druženje sa njima, sprijateljili se, učestvovali u konkretnim akcijama vezanim za bolesnu devojčicu, otrgli od života scenaristički okvir filmske priče, stvorili sve uslove za snimanje divnog filma.

Sibinović kaže da se devojčicin deda u međuvremenu razboleo, da je i on bio teško bolestan:

- Goran nam je pomagao, odveo nas u bolnicu. Taj čovek je operisan i skoro da je umro, ja sam imao tešku operaciju i jedva sam preživeo. Mi smo bili mnogo bolesni, a on je bio zdrav. Goran sve vreme brine o nama i na kraju on umire. Kao najzdraviji od nas. Sve je stalo kada nas je on napustio. A život tog filma i dalje traje. Zato je sve to jedna velika bajka. Da, napisao sam bajku iz ovog vremena, bajku za odrasle.

Paskaljević je često javno govorio o tom filmu.

- Scenario je završen u vreme kada je Goran bio zdraviji od svih nas. Dobili smo podršku Filmskog centra Srbije. Pohvaljeni smo na konkursu na kojem smo bili zapaženi upravo po originalnosti scenarija. Goran je govorio da oseća veliku radost u susret snimanju tog filma i da mu se na neki čudan način vraća energija kakvu je osećao u svojim najboljim danima rediteljskog opusa. Tako je i izgledao dok je pričao o tom filmu: sa užarenim pogledom, povišenog tonusa i neskrivene spremnosti da "bez odlaganja krene na set".

Sibinović kaže da je Paskaljević dobri duh njegovog romana:

- Roman otvara legenda, nastavlja poetizovana životna drama, preseca je presna realnost potrage umetnika za temom novog dela, a razvija je sjedinjenje razigranih izvora koji se jedinstveno ulivaju u jezik kao veliku i moćnu kuću efektne i univerzalne transkripcije u ono u šta veruju oni koji veruju u bajke. Roman se završava isto kao što i počinje, legendom. Legendom o Goranu Paskaljeviću.

Paskaljevića Sibinović pamti kao junaka iz bajke:

- Pamtim ga kao velikog čoveka koji je sa lakoćom uspevao da uvek i u svakoj prilici bude i uprkos svemu, ostane tako običan čovek. Da nas primi u svoju blizinu i pokaže nam da biti slavan ne znači ništa, a da biti čovek, znači sve.

PROTEST PROTIV "ĐAVOLOVE GODINE"

- AKO budem onakav kakvog je Goran želeo pored sebe, dakle, miran, strpljiv i razborit, roman će biti objavljen za njegov rođendan u aprilu sledeće godine - kaže Sibinović (na slici). - U to ne verujem. Svako čini ono što od njega zahteva njegova priroda. Dakle, mislim da će roman biti objavljen odmah posle Nove godine. Čak i kao direktan i jasan protest protiv ove strašne, "đavolove godine" koja nas je sve zavila u crno.