KNJIŽEVNA KRITIKA: LJubav, dobrota i majstorstvo

U skladu sa samom prirodom pre svega čoveka, pa pisca, u toj knjizi su našla mesta dragocena, lirska, lepa i duhovita sećanja na bližnje, koji su svet njegovog detinjstva natopili ljubavlju, koji su bili primer međusobnog poštovanja i koji su ga uveli u svet priče i pričanja.

Iz njegovih sećanja na taj period, uviđamo kako su centralne figure u njemu bili najmlađi stric, baka i otac. Svi oni, po načinu kako je o njima pisano, zaključujemo, kao da su izašli iz sveta proze Branka Ćopića.

Tu su i zapisi o Danilovim najdražim profesorima koji su, kako on beleži, imali izuzetan uticaj na njega. Osim što se i njih seća sa blagošću, priču o njima uobličava spisateljski, sa samo za njega karakterističnim humorom. Tek napominjemo anegdotu o tome kako je osobiti žalostio dva profesora - onog iz matematike koji je, iako ga je voleo, morao da mu da nulu, i onog iz srpskog jezika, koji je žalio što ne postoji ocena veća od petice.

Isto tako Danilo piše o svojoj ranoj lektiri, posebno izdvajajući anegdotu o svom prvom susretu sa Nušićevom "Autobiografijom", a opominjući toplo i dobronamerno i ovde, kao i u još nekoliko zapisa - da smeh leči, naročito Nušićev, a da ono što čovek kroz život treba da zadrži za sebe jeste bol.

Njegov prvi odlazak u školsku biblioteku, iako po svemu drugačiji, asocira nas na doživljaj junaka Andrićeve pripovetke "Knjiga". Tek taj zapis, bez obzira na to što nije priča, podstiče nas da se iznova zadivimo majstorstvu dvojice velikih pisaca koji su, zapravo, na posve različite načine, pisali o istom. To potvrđuju i Danilovi zapisi o "Gorskom vijencu", koji je još u ranoj mladosti, a pre škole, postao njegova obavezna lektira - ona koja se u zimskim večerima uz ognjište čita starijima. Utisak koji ona ostavlja na slušaoce utvrđuje tada budućeg pisca u saznanju da su srpski narod i njegov svakodnevni život prožeti svešću o značaju časti i polaganja žrtve za slobodu, a protiv života bez dostojanstva i da sasvim blisko, kao činjenice svakodnevice, doživljava junake "Gorskog vijenca".

Na osnovu zapisa o savremenicima i prijateljima koje ova knjiga sadrži, uviđamo najpre Danilovu ljubav i duboko razumevanje za čoveka, a potom pronicljivost u razumevanju sveta, književnog života i literature.

Uviđamo i piščevu spremnost da nesujetno prizna kako i zbog čega su se njegovi utisci o nekome promenili, ali i da stameno potvrdi otkuda potiče zlo koje polako preovladava svetom, ljudima, pa i književnošću.

O Andriću kaže:

"Ono što sam mu potajno zamerao, bila je njegova opreznost u svemu. Sad se kajem zbog toga. I, kad bih ga sreo, tražio bih izvinjenje što ga nisam shvatao.

A on je već bio prošao kroz jednu prokletu avliju i živeo u drugoj. Znao je da Karađoz ne voli nevine, da nema nevinih. Ja pak mlad i zelen kao nekadašnja finansijska uniforma, nisam znao za vic: 'Dajte nam čoveka, imaćete slučaj'.

Umeo je, taj veliki majstor pripovedanja da ispriča i šalu sa političkim sadržajem. Ali je, na kraju, dodavao: 'Znate, to je bilo u tursko doba'."

Kada sklopimo korice ove knjige, možemo s lakoćom i sigurnošću kazati da smo pročitali najpouzdaniju, najzanimljiviju i najduhovitiju istoriju srpske književnosti, da bi nam znanja koja smo čitajući je stekli mogla vredeti i na ispitu, kod nekog strogog profe, ali i na pecanju.

Dela Danila Nikolića pripadaju najznačajnijim ostvarenjima savremene srpske književnosti. Pored njih, napisao je najlepše stranice o priči, o značaju čuvenih književnih dugmadi, poput onih za rukave sakoa, bez kojih priča ne bi mogla biti priča. Sada je pred nama i ova knjiga.

Iako u svojoj skromnosti, nepretencioznosti i velikom književnom gospodstvu sve to sigurno nije činio samo zbog jedne rečenice koju bi izgovorila kakva "književna porota", kritičari, savremenici ili pak čitaoci - mi je moramo kazati: Jedan je Danilo Nikolić, čovek i pisac koji nas je sa čistotom dečaka, onog iz Vitomirice, iz Metohiji, sa Belog Drima, tomsojerovski učio najvažnijim stvarima u životu.