INTERVJU Nebojša Dugalić: Nekad treba biti hrast, a nekad vlat trave

Pred kamerama, a tako i na pozornicama, ostavlja pečat i udahnjuje autentičnost likovima koje je ostvario, u serijama "Senke nad Balkanom", "Besa", "Koreni", "Jutro će promeniti sve", "Pet"... Dok ga gledamo u novoj sezoni "Žigosanih u reketu", na Novoj S, i još ovog vikenda u drugoj sezoni "Državnog službenika" na TV Pink, Dugalić neumorno snima seriju "Vreme zla", autora Gorana Šušljika, i film "Budi Bog s nama" reditelja Slobodana Šijana.

Serija "Žigosani u reketu" govori o dvojici prijatelja i bivših saigrača Vojislavu i Krešimiru (Filip Šovagović). Kako gledate na priču o prijateljstvu Srbina i Hrvata?

- Naša priča, između ostalog, govori o tome da prijateljstvo ne zna za naciju. Postoje samo srodnosti po biću. Tajna bliskosti i međusobnog prožimanja je nešto što postoji i pre nas, ali od nas se traži da ih na neponovljiv i kreativan način gradimo. Onome kome je odgovorno stalo do prijateljstva pita se samo o tome koliko dobra jedni drugima možemo da učinimo kao ljudi. Dobro koje smo učinili jedino je što od čoveka ostaje i nakon smrti.

U "Žigosanima" je takođe reč i o drugoj šansi za prijateljstvo, za pronalaženjem sreće, za generaciju čije su najbolje godine obeležili ratovi... Kako dobiti, ali i ne prokockati drugu šansu?

- Nekada nam druga šansa biva poklonjena kao prilika da bar donekle ispravimo svoju prošlost, a nekada se za nju moramo i sami izboriti. U oba slučaja ostaje nam trud i borba da tu šansu čuvamo i gradimo.

Vaš junak, Voja, vratio se da podigne KK Radnik iz pepela. Kako povratiti stari sjaj, ne samo klubu već i inače važnim stvarima u životu?

- Ukoliko čovek svoje postojanje utemelji na odgovornosti prema drugom biću, onda je moguće ne samo povratiti stari, već i zadobiti novi sjaj svemu što smatramo vrednim življenja. Naši junaci su shvatili da nije samo reč o vraćanju sjaja starom prijateljstvu, već se radi o tome da je briga oko prijateljstva osnov da se svemu povrati sjaj. Nijedan sjaj nije dovoljno sjajan ako nije zasnovan na ljubavi i prijateljstvu. Koliko ljudskosti između sebe razmenimo, samo smo toliko ljudi.

Nove epizode "Žigosanih" donose i radikalne promene okolnosti. Ko će biti plejmejker utakmice i osvojiti KK Radnik? Ili će biti igrani produžetci (naredna sezona serije)?

- Biće mnogo neočekivanih obrta u međusobnom opipavanju pulsa jer smo se trudili da što raznovrsnije oslikamo promene odnosa snaga u nadjačavanju junaka. Želeli smo da pokažemo kako je na kraju ipak jedina šansa u ljudskosti. Mnogo toga će se izdešavati i nadamo se bar još jednoj sezoni. Ključno je da uvidimo da nije uvek najvažnije ko je pobedio, nego da postoji nešto važnije od svih nas i da samo u ime toga ima smisla voditi borbu.

Igrate i jednu od glavnih uloga u seriji "Vreme zla", gde tumačite lik Bore Lukovića, odnosno Bore Puba. Kako biste opisali vašeg junaka koji se našao na ogromnoj istorijskoj prekretnici?

- On je čovek koji je zatečen u rascepu između toga kako sačuvati i obraz i glavu, a to, istovremeno, gotovo da nije moguće osim uz strašnu i nepodnošljivu žrtvu. To je vreme u kojem je često nemoguće izabrati čak ni manje zlo, jer nijedno zlo nije dovoljno malo da bi bilo barem podnošljivo. U njemu, kao i u svim ostalim likovima, ispričana je istorijska sudbina jednog naroda.

Pored Bore, u porodici Luković su i Dušanka, Miloš i Nađa. Kako vam je u kadru sa Natašom Ninković, Pavlom Mensurom i Isidorom Simijonović, ali i drugim glumcima iz "Vremena zla"?

- Sarađivali smo zaista sjajno i uživali tokom snimanja. Sa Natašom i Isidorom sam već radio, tako da smo bili uigrani, a sa Pavlom sada sarađujem prvi put. On je, inače, sa mojom najstarijom ćerkom išao u vrtić, a sada sam imao prilike da sa njim delim kadar. Drago mi je kad vidim neke nove, mlade i darovite glumce koji su ozbiljni i temeljni u poslu, jer tada verujem da uprkos svemu ima nade.

Posle "Korena", gde ste igrali Nikolu Pašića, ponovo glumite u seriji nastaloj po delu Dobrice Ćosića. Kako ocenjujete njegov zapis za večnost u kojem je sačuvao dileme svoga doba i naših prostora?

- Njegov zapis je dragoceno svedočanstvo u kojem vidimo kako se strahote jednog vremena prelamaju u sudbinama običnih ljudi koji, kao i uvek, plaćaju ceh globalnog rata interesa velikih sila. Ono što je najvažnije jeste da je njegov zapis u dramskom smislu zahvalan, što nije uvek slučaj kada je reč o romanesknoj strukturi, kao i to da problemi koje Ćosić tretira predstavljaju univerzalna i trajna pitanja čovečanstva.

Šta vodi onoga ko je, poput Milojevića u "Državnom službeniku", na poziciji moći i ima priliku da odlučuje šta će se dešavati?

- Sve pozicije moći su samo naizgled moćne, zato što su odluke uglavnom iznuđene. Kada postoji iznuda od strane vremena, prilika i konkretnih situacija, postavlja se pitanje kakva je zaista sloboda tih ljudi. Svi oni postupaju po nalogu pravila preživljavanja ili rata, a tada je osnovno načelo opstati i zaštititi što je moguće više ljudi oko sebe. Drama je u tome što različiti ljudi čine istu stvar - svako štiti svoje interese i teritorije. Na ovom našem podneblju uvek neke velike sile imaji interesa, a mi moramo da se diplomatskim manevrima dovijamo da bude što manje štete. To čini i Milojević, trudi se da izabere postupke koji će doneti najmanje štete. Njegove odluke, nažalost, imaju visoku cenu, mora da izabere koga će žrtvovati, a reč je o ljudima koje zna i sa kojima radi. Često su situacije upravo takve kada ste na takvim pozicijama poput Miloja. Zato postoji stalna strepnja, život pod adrenalinom i sa glavom u torbi. Vrlo je delikatno, a posredno se dotiče i naših žiovta.

Da se povijamo kao vlat trave, a ne da budemo kao hrast?

- Nekad treba biti hrast, a nekad vlat trave. Nije lako izabrati i znati kada biramo jedno ili drugo. Ponekad mislimo da smo izabrali da budemo hrast, a u stvari nas neki vetar iščupa vrlo lako.

Kako se Milojević, po vašem mišljenju, snašao između različitih interesa i izazova? U nastavku "Državnog službenika" nije reč samo o politici i bezbednosnim služabama, već o hakovanju i internetu kao načinu da se dopre do ljudi i izvuku informacije?

- To se uveliko u svetu radi. Internet je samo jedan novi prostor dešavanja jer je novouspostavljena stvarnost. Saglasno tehnološkom napretku morali smo da poverimo svoje živote nekoj informatici. Tako smo važne, privatne podatke pohranili u nekom, nama neuhvatljivom prostoru. Ništa neobično se nije dogodilo, samo sada imamo savremeni način prikupljanja i čuvanja informacija koje su nekada stajale u fasciklama i arhivama. Zamenio ih je sajber prostor gde vladaju potpuno drugačija pravila i principi rizika, odbrane i napada. Sve to otvorilo je nove Pandorine kutije i pitanje je kako će se uz tehnološki napredak i dostignuća sve u buduće odvijati. U svakom slučaju, nesumnjivo je da će se budućnost ratovanja i sukoba u najvećoj meri zasnivati na sofisticiranim načinima. Sve to donosi nove oblike moći i promene principa na kojima moć počiva. Ljudi koji se time bave znaju sigurno bolje od nas, ali mi možemo naslutiti da je manipulativni prostor beskonačan. Putem interneta moguće je mnogo toga zamrsiti u našim životima.

Da li ste očekivali da ćete se u životu susresti sa ovakvim tematikama i to u ovakvom liku?

- Pripadam generaciji koja je možda više od drugih doživela veliki intenzitet napretka čovečanstva. Do pre samo dvadeset godina nisam imao ni mobilni telefon, a sada sama činjenica da ga svako ima drastično menja mnoge životne okolnosti. Nekada je meni, kao klincu, delovalo kao naučna fantastika kada bih gledao filmove u kojima dvoje razgovaraju telefonom i gledaju se preko ekrana. Činilo se da se to nikada neće desiti, a sada upravo takvo nešto nosite u džepu. Ako je za dve decenije mobilna telefonija, da ne pominjem i ostalu informacionu tehnologiju, toliko zaživela i napredovala, pitanje je šta će se uz takvu dinamiku razvoja desiti u narednih dvadeset godina. Možemo samo da slutimo. Nekim budućim generacijama ovo sada će delovati smešno jer će stvari postati na drugi način dostupne. Svakako, biće uzbudljivo.