INTERVJU Milosav Tešić: Antihrist danas trlja ruke i likuje

Potonje knjige "Ključ od kuće", "Prelest severa", "Krug račanski, Dunavom", "Sedmica", "Mlinsko kolo"... iznedrile su izuzetnog versifikatora koji je obnovio i davao nove podsticaje mnogim našim srednjovekovnim, ali i savremenim pesničkim oblicima.

Stvorio je i amfibraški dvanaesterac, što predstavlja značajan doprinos srpskoj metrici.

Za pomenute i druge knjige, Tešić, koji, kako ističe dr Aleksandar Jovanović, peva kako pre njega niko nije pevao, ovenčan je mnogobrojnim nagradama, a najnovija je "Zlatni ključ Smedereva". Prilikom uručenja prvi put je pročitao najnoviju pesmu "Vido, u sumrak", nastavak ranije pesme "Plava grobnica - Vido". Na pitanje šta je bio podsticaj da se vrati na ovu temu, pesnik odgovara:

- Pesma "Plava grobnica - Vido" nastala je pod velikim pritiskom obimne dokumentarne građe koju čine imena srpskih vojnika urezana u čeone ploče mermernih kaseta u Mauzoleju-kosturnici na ostrvu Vidu, kao i imena mesta u kojima su oni rođeni ili živeli. Nelagodno sam se osećao što sam u njenom građenju mnoštvo tih imena, primoran pesničkom logikom i raznolikim ograničenjima tehničke prirode, morao izostaviti. U novoj i samostalnoj pesmi "Vido, u sumrak" donekle su, u njenih četrnaest strofa, uvećana oba njena lirska repertoara: i antroponimijski i toponimijski. Tako je broj onih koji "počivaju" u "Tačkama Trima" nešto umanjen, ali me ni to nije potpuno oslobodilo pomenute nelagode. Zato sam i moto uz prvu pesmu proširio za jedan novi stih, te on sada ovako glasi: "Da oproste Seni i Gospod s visina:/u Tačkama Trima imena su ina..." (Ranije je u motu bio samo drugi stih.)

o Pomenute dve pesme, kao i mnoge druge, mogu se razumeti kao nepristajanje na istorijski i kulturni zaborav?

- Tako ih i valja razumeti. To je nepristajanje na nešto što nam se, savetodavno i unapred programirano, poslednjih decenija otvoreno traži i nudi kao paket sa uputstvima za menjanje svesti i to od dojučerašnjih neprijatelja koji su nam preko noći postali "prijatelji". Prihvatiti takvu "ponudu" (bolje je reći naredbu) znači izgubiti sopstveni lik, ostati bez svog identiteta i preći u nacionalno obezličenje. Najgore je što te zlokobne ideje, uz pomoć medijskih mašinerija, imaju priličan broj pobornika i u domaćoj javnosti.

o Često se vraćate svojim pesmama, prepravljate ih. Možda je za to najbolji primer poema "Kapopera Pera"...

- Da bih video šta bi se u nekoj pesmi koju sam već objavio moglo poboljšati, potrebno je da prođe neko vreme. Zatim počinju prerađivanja i dopunjavanja, pa i odbacivanja onog čime sam nezadovoljan. Sve to zahteva da se ponovo doživljava i proživljava što se već jednom doživelo i proživelo. To je rizičan, ali i lep posao. To bih nazvao dužim stvaralačkim odnosom prema pojedinim svojim pesmama. Poemu "Kalopera Pera" (koja u konačnom obliku ima 22 pesme) godinama sam proširivao. Tako su, na primer, ranije tek pomenute heroine Milica Stojadinović Srpkinja, Mina Karadžić i Katarina Ivanović sada opevane u celim strofama. Strofi o Nadeždi Petrović pridodato je još nekoliko stihova, dok je Danica Marković tek u završnoj verziji opevana.

o Zbirka "Sa Avale pogled" sledeće je vaše pesničko delo. Šta objedinjuje pesme koje će se u njoj naći?

- U toj knjizi, u okruženju konačne verzije poeme "Kalopera Pera", naći će se one pesme u kojima se, računajući i nju, ukrštaju na osoben način tragična sudbina srpskog naroda, kao stvorenog "pod zvezdom ukletstva", i njegovi retki istorijski prosjaji, uz slike koje dočaravaju dragocenost postojanja.

o U zbirci "Privid kruga" u jednom ciklusu pevate o orvelovsko-neoliberalnom vremenu, poluistinama, ukidanju ljudske autentičnosti...

- U pitanju je tekuće vreme o kojem se peva u ciklusu "U slici i reči", jer na delu je, i to u punom razmahu, "stara zmija, koja se zove đavo i sotona" i "koja vara sav vasioni svijet", kako se kaže u jednom apokaliptičkom stihu. Antihrist, dakle, zadovoljno trlja ruke i likuje. U tom ciklusu peva se o ustrojstvu savremenog sveta u kojem je sve podređeno novcu, o vrednosnim inverzijama, to jest o marginalizaciji i nipodaštavanju pravih vrednosti; o medijskom trovanju ljudskih duša, što vodi zamračivanju istine i ukidanju ljudskih sloboda, kao i prava na lični izbor; o afirmisanju i veličanju ljudskih izopačenosti; o nasilničkom licemerju i moralnoj srozanosti silnih i bogatih... Pri takvom stanju stvari, odasvud ugroženom pojedincu jedino preostaje da nekako istraje u životu s nadom u prorokovano Spasenje.

o Poezija se danas sve manje čita. Šta učiniti da bude vidljivija, a šta gube oni koji od stihova okreću glavu?

- Mada je u to teško poverovati, jer zvuči nestvarno, nedavno sam čuo od jedne univerzitetske profesorke književnosti kako su je ljudi drugih i različitih zanimanja pitali koje srpske pesnike da čitaju u ovoj epidemijskoj pošasti, u vremenu u kojem ih bezbrojni mediji i takozvane društvene mreže sa svih strana zasipaju i zbunjuju gomilama svakojakih informacija. Ovaj slučaj govori o poeziji kao čovekovoj duhovnoj potrebi i potpori. Ljudi su većinom spremni, nezavisno od toga kakvog su obrazovanja, da čuju pesničku reč. U čoveku postoji prirodno čulo za poeziju i malo je potrebno da se ono aktivira. Poezijom se proniče u smisao postojanja i dublje spoznaje svet. Njome se život čini, ako ništa drugo, ono makar donekle snošljivijim. Ona, uostalom, ima i moćne podzemne tokove i tajanstvene rukavce, pa joj korporativne izdavačke kuće i belosvetska medijska galama i mnoštvo razvraćenih "umetničkih" disciplina (sa akterima koji kao da su direktno izvedeni iz pakla), kao i poplava kiča i šareniša ne mogu ama baš ništa.

o Dugogodišnji ste urednik Rečnika SANU. Dokle se stiglo s ovim projektom?

- Već je odštampan 21. tom tog svakako najznačajnijeg poduhvata u srpskoj kulturi. Taj rečnik je, prvenstveno, najistinskije svedočanstvo o svim vidovima života srpskog naroda, o njegovoj istoriji, tradiciji, kulturi, duhovnosti, uopštenije kazano o njegovoj sudbini. On je zaista to, iako u njegovu građu ulaze i izvori koji pripadaju i drugim narodima sa štokavskog područja. Da bi se ubrzao rad, da se ne bi otegao na još dve ili tri decenije, potrebno je da se neki postupci u njegovoj izradi preurede i u organizacionom i u tehničkom smislu, a i da se znatno uveća leksikografski kadar. Naravno da je za sve to potrebna odgovarajuća državna i svaka druga pomoć. Pravo rečeno, retko je kod nas, i na širem planu, bilo prave spremnosti da se stvore što bolji uslovi za izradu Rečnika SANU. Ali je uvek bilo, što se odnosi na mnoge autore, leksikografskog zanosa i posvećeničkog, čak i podvižničkog rada.