KAKO JE PRIPREMAN "MARŠ U BUDUĆNOST": Osamdeset godina od nastanka jednog od najmračnijih nacističkih propagandnih filmova "Večni Jevrejin"

Ministarstvo javnog obrazovanja i propagande Nemačke 1940. godine, ukazom ministra dr Jozefa Gebelsa, organizovalo je i finansiralo danas, nažalost, čuveni film "Večni Jevrejin".

U jednosatnom "dokumentarnom" ostvarenju kao lajt-motiv provlači se poruka da je "najvažnije da nemački narod uvidi istinu o jevrejstvu", nudeći od prvog do poslednjeg minuta "dokaze" njihove "rasne neobičnosti"... "Večni Jevrejin" pao je na već dobro zasejano tlo: pet godina ranije Leni Rifenštal režirala je "Trijumf volje", koji spektakularno prikazuje silu u nastajanju i kongres vladajuće Nacističke stranke, parade i zborove vatrenih pristalica.

Po šablonu koji i posle osam decenija savršeno funkcioniše, film počinje snimkom poljskog geta, s namerom da prikaže pripadnike omraženog naroda pre nego što odu u druge zemlje i "pod masku civilizovanog Evropljanina". Indikativno je, sugeriše nacistička propaganda, što među njima nema radnika i seljaka, što su njihove kuće prljave i zapuštene, a nije reč o siromašnim građanima. Da dodaju "forcu", citiraju i svog čuvenog kompozitora Riharda Vagnera, koji je izjavio da je "Jevrejin živopisni demon propasti čovečanstva". Ne vole da rade, ali vole da se cenjkaju.

Kroz celu istoriju nose crtu parazitiranja i nametanja drugima, otuda i naziv filma "Večni Jevrejin" - on se ne menja gde god i kad god da živi. Nacistička propaganda je odlučna u tvrdnji da su gubitak otadžbine sami odabrali, jer im to odgovara i u skladu je sa njihovim lutalačkim nagonima.

Najopasnije je kad se jevrejstvo umeša u kulturu i umetnost, jer seje degenerisan i patološki uticaj - konstatuju u filmu, upirući prstom i na "pseudonaučnika" Ajnštajna i komičara Čaplina, kome u Berlinu naivno aplaudira masa obožavaoca.

A onda u "krešendu" filma, podsećaju da se niko drugi do Hitler izborio za zakon po kome se zabranjuje ritualno klanje životinja, tradicionalan jevrejski običaj. I na kraju, strašan zaključak i pretnja: "Nikada više jevrejski duh i krv neće zaraziti čistu rasu i nemački narod, koji maršira u budućnost."

Epilog "marša u budućnost", nažalost, danas je poznat svima. Ali, manje je poznata činjenica kako je tekla sudbina nacističkog stratega i propagandiste, pravnika i antisemite Eberharda Tauberta, koji je odgovoran i za Zakon o žutim trakama. Po završetku rata, jedno vreme je radio za Hrišćansko-demokratsku stranku, a od 1957. godine imao je svoje poslove u Južnoj Americi, Iranu, Libanu, Egiptu, Južnoj Africi. Nije prošlo mnogo vremena da nemački industrijalci (1970) uvide njegove retoričke i propagandističke sposobnosti i angažuju ga. Poslednji Taubertov zadatak zahvaljujući mnogo puta iskazanim i potvrđenim agitatorskim veštinama, biće upotrebljen da bi se podstakao zapadni strah od komunizma.

ŽRTVE

TOKOM vladavine nacističke partije u Nemačkoj (1933-1945) i njihove sile u okupiranoj Evropi (1939-1945), u Holokaustu je ubijeno gotovo šest miliona Jevreja. Najviše u koncentracionim logorima Aušvic, Dahau, Treblinka, Majdan, Buhenvald...