POZORIŠNA KRITIKA: Ko je uradio Gerniku

Genije ostaje genije, pa je harizmatični Pablo Ruiz, koji je sebi dao majčino prezime Pikaso (Tihomir Stanić), tako uspešno obrlatio islednicu, stručnjakinju, inače, za njegovo delo, da je učinila i nemoguće...

Erol Kadić, reditelj predstave, u lik Pikasa je učitao određenu meru sopstvene glumačke individualnosti, Staniću pomalo strane, pa se povremeno čini, kao da Tihomir Stanić nije potpuno autentičan, naročito u scenama kada igra Pikasa-zavodnika. Sam Hačerov tekst, opterećen rečima, u kojima nema mnogo karakternog, pa ni informacija od kojih bi glumac stvorio životan lik, oduzeo je istinitost Gospođici Fišer, koja je ostala, dramski, samo ono što je o sebi ispričala. Sofija Juričan je, svojom pojavom i tačnošću, učinila da mlada nemačka Jevrejka u SS uniformi deluje dinamično i provokativno, i to je isključivo zasluga ove izvrsne glumice. Poslednja scena, u kojoj igra strastan ples sa Pikasom, nije dodala ništa razumevanju njenih motiva, da mu se i fizički prepusti. Rediteljski, taj ples je zazvučao izveštačeno, neprirodno, nametnuto i nije delovao kao neobičan kraj duela između genija i njegove obožavateljke. Dao je ovom agonu između strasti i politike pomalo estradni pečat.

Tihomir Stanić, glumac kome se bez ostatka veruje na sceni, Pikasa nije morao mnogo da brani. Život i karakter genija su predobro poznati svima. Stanić mu je, sa svoje strane, dodao umesnu notu nekog životnog umora, erosa koji se budi samo u prisustvu lepote i strastvenosti.

Verbalnom komadu Džefrija Hačera (koji je i sam glumac), bez mnogo scenske zanimljivosti, Kadić nije dodao mnogo, ostavljajući sve na glumcima, koji su učinili da ova predstava bude i zavodljiva, i kvalitetna. Ako se izuzme poslednja scena, to je sat odlične igre na ozbiljnu temu i dobrim povodom, u vremenu kada umetnost ponovo gubi bitku pred stvarnošću.