INTERVJU Danica Ristovski: Kad odem u penziju, ja ću da pevam

Ipak, ove večeri neće se pokloniti publici: kao i mnoge njene kolege, oborio ju je virus korona i zadržao u postelji.

Uprkos toj činjenici, naša glumica ne posustaje. Čekaju je stare predstave (uz "Trpele", "Kad su cvetale tikve" i "Moskvičem do pakla"), serije "Igra sudbine" i "Drim tim", novi projekti, a "drži" je u snazi i dobrom raspoloženju jedna posebna radost: pre mesec dana dobila je prvog unuka, pošto je njen mlađi sin Jovan dobio naslednika Bogdana.

- O bolesti i ne razmišljam, ja sad imam unuka. Lepo je sve što se desi u karijeri, ali pravo trajanje je naš unuk Bogdan. Nažalost, trenutno ne mogu da ga viđam - kaže Danica Ristovski na početku razgovora za naš list.

o Vaš radni vek prošao je na Crvenom krstu, ali igrali ste u gotovo svim beogradskim pozorištima?

- Imala sam naslove u Narodnom, Ateljeu, JDP, Zvezdari, Madlenijanumu, Beton hali, pa i u pozorištu Ljube Tadića "Magazi". Tu sam igrala u predstavi "Nalog" koju je režirala Mira Erceg. Bila je to divna, mala scena u pozorištu - knjižari. Pevala sam i Brehtove songove, koji će me pratiti tokom cele karijere. Održala sam gotovo 60 koncerata. Breht je moje pribežište i lična karta, neiscrpan materijal i dan-danas. To dokazuje i moj poslednji koncert i izložba koju sam priredila ove godine u BDP, povodom pola veka Gete instituta i 122 godine od piščevog rođenja.

o Među svim Brehtovim citatima, jedan posebno izdvajate?

- Obožavam njegovu poeziju. Možda zvuči grubo, ali prvo mi padaju na pamet stihovi: "Ne dajte da vam laž skrije život, život je dim. Dosta vam ga nikad nije, kad se rastajete s njim. Ne gajite jalove nade, nemate mnogo vremena. Pametni život slade, dok se ne rasprši kao pena. A posle, ničeg nema... Truljenje vam se sprema." Istinito, pa i duhovito.

o Kažu da je život kao umetnost, suština je u interpretaciji?

- Odnos između umetnosti i života je uvek uzajaman. Umetnost se prikrada životu. I zato se najviše ceni kad zaliči na život. A da bi postojala umetnost, mi umetnici treba i da živimo. Da posmatramo svet oko sebe i da od njega uzimamo.

o Koji su bili vaši dobri "modeli" za uzimanje?

- Glumac intuitivno oseća. Posmatra život i ima potrebu da se identifikuje sa onim što vidi. Pamtim žive ljude koji su mi bili inspiracija za neke likove. Svaki glumac je neumorni upijač, posmatrač, kopač, skupljač... Na primer, radeći predstavu "Terorizam", u jednoj maloj ulozi i na sasvim malom prostoru želela sam sa budem sasvim drugačija. Uradila sam potpunu transformaciju. Inspiracija mi je bila jedna moja poznanica. Setila sam se kako ona govori, onda sam smislila da stavim dodatak na prednje zube i to je već automatski promenilo boju glasa.

o Da li je za ulogu presudna transformacija glumca?

- Nije meni cilj da me niko ne prepozna. Lepo je i da budeš prepoznatljiv, ali mislim da je najvažnije pitanje slobode i odluke da ono što misliš da treba da uradiš i pokažeš, pokažeš bez stida i do kraja. Pa, makar drugi verovali da je to previše ili pogrešno. Mislim da sam uvek bila sklona ovome u određenoj meri, a sa iskustvom i godinama samo sam se sve više učvršćivala. Ne stidim se bilo čega da probam. Volim dugo da tragam tokom rada, da pokažem emocije, budem patetična, pa i da pogrešim. Na probama isprobam sve što mislim, pravim karakter od sitnica. Često je moj mizanscen samo pokret glavom, jedan gest rukom, pogled. Imam u sebi tu jednostavnost, mada ponekad onome što radim umem da dam i dozu ekstravagantnosti i neobičnosti.

o Vaša studentska ljubav pretvorila se u lep i dug brak sa suprugom Lazarom Ristovskim?

- Pa, eto, zajedno smo već 40 godina. Sve što se događa, za mene je prirodno. Ne razmišljam o detaljima, već o životu koji teče. A ljubav dobija oblik vode: tamo gde je staviš, gde se zadrži, takva i bude. Teče, ima svoje promene, ali je uvek tu. Nemam nikakav recept za brak: čovek je srećan ako mu se desilo nešto lepo...

o Često ste sarađivali sa Lazarom?

- U pozorištu smo igrali, doduše, ranije. Laza nije na sceni već dvadeset godina. Prvi put smo se susreli u Pozorištu "Dvorište", u predstavi "Mara Sad". Potom u BDP "Večeras improvizujemo" i "Novo je doba", bili smo direktni partneri u TV drami "Divlje meso", u režiji Slobodana Unkovskog. Na filmu, u "Belom odelu", u nekoliko ostvarenja Gorana Paskaljevića, pa "Kralj Petar Prvi" i "Drim tim", u režiji Dejana Zečevića.

o Koji reditelji su najvažniji u vašoj karijeri?

- Pre svega, Paolo Mađeli. Bila sam mlada glumica, a on je u to vreme bio broj jedan. I danas je među najboljim u regionu. Inače, mnogo predstava ostvarila sam sa Ivanom Vujić. Njih dvoje sigurno su obeležili moju karijeru. Divan je reditelj i Slobodan Skerlić sa kojim sam sarađivala u samo dve predstave. Naravno, i moj sin Petar. Rad s njim, u njegovom prvencu "Kralj Petar Prvi" je jedno od mojih najvažnijih, najlepših i najdramatičnijih iskustava. Imala sam užasnu odgovornost. U isto vreme strepela sam i kao majka i kao glumica, iako nikad nisam sumnjala u njegov potencijal.

o Makrena vam je, dakle, donela veću tremu nego neke druge uloge?

- Mislim da je na filmu to moja najteža uloga. Ali, nisam se plašila. Jedva sam čekala da radim sa Petrom i mislim da je divno pozicionirao moju Makrenu. Ponosna sam i na TV film "Breg čežnje", gde sam igrala Anicu Savić. Veoma je važna za moju glumačku zrelost. Posle jednog repriziranja pozvala me je Milena Dravić i rekla: "Morala sam da ti kažem da ovo skoro nisam videla..." Divno i neočekivano priznanje, kompliment, pre svega. Draga mi je i ova moja Grozda u "Trpelama", ali volim da idem dalje. Najvažnije je što sam uspela da trajem i stalno se usavršavam.

o Kakvi ste u novoj i do sada nepoznatoj ulozi bake?

- Uzbuđena. Ali, nažalost, sad sam se razbolela i ne mogu da viđam unuka. Stalno gledam njegove fotografije, redovno mi stižu na "Vajber". Taj osećaj je sasvim poseban, nekad nisam ni svesna da imamo novog člana porodice. Mnogo je sladak, pravi dečak.

o Završio se, formalno, vaš radni vek. Čemu ćete se posvetiti u godinama koje dolaze?

- Jednom sam rekla u šali, a zapravo je zbilja: "Kad odem u penziju, ja ću da pevam!" Da se bavim mojim songovima, da smišljam programe i nalazim mesta gde ću da ih izvodim. Već imam ideju za celovečernji koncert sa živom muzikom. Ne plašim se budućnosti. I kad ne bude konkretnog posla, ja ću ga izmisliti.