OLGA TOKARČUK - KRHKI LJUDI: Od rođenja se privikavamo na mrtvilo

Za koferom silazim ja, Nina Šubur, ja svaka koja pripovedam, i konačno ona - Ana In.

Kofer kaska i uglavljuje joj se tačno pod ruku. Ana In ga blago gurne i izlazimo zajedno.

- Nešto nije kako treba - kaže Ana In.

Zaustavlja se i vadi iz džepa treperavu sliku; to je mapa putovanja. Prizor koji vidimo pred sobom upoređuje sa slikom na identifikacionoj kartici; ne moraš biti majstor u igri "Pronađi deset detalja koji dve slike čine nejednakim" pa da primetiš razliku. Kraj pokretnih stepenica koje vode naviše, ka liftovima, nema crvenog valjka s natpisom "smeće". Ana In neodlučno zastaje; kofer čučne. Na kraju i Ana In sedne na pod, obgrli kolena i čeka. Za njom i ja, koji metar dalje, stojim kraj zida. Ništa ne pitam, ali nemir osećam. Ne dopada mi se ovaj pohod.

Otišle smo iz kuće u jeku priprema za praznike, ostavile hrpicu posutog brašna, u njemu žuta oka jaja. S nekoliko pokreta rukom već bi se izradilo testo. Prebacile smo preko kreveta paradnu odeću, svečane haljine, otvorene karmine, pufnicu uronjenu u puder. Na televiziji se emitovao film - nismo pogledale kraj. Računi na stolu, nepotpisani, neplaćeni. Listići čaja u čajniku, voda tek skinuta s vatre, vruća, puši se - sad se sigurno hladi, razočarana. Jer Ana In na jedan mah preblede, klimnu glavom, oslušnu, kao da bi još više da otvori uši. Baš tako je rekla: "Otvori uši." Šta da čuješ, šta? - pitala sam. U najbolju haljinu obučena, ukrašena najboljim nakitom. Uzela je sa sobom sve amajlije, našminkala se. Najzad i mapa, taj hologram, ne znam otkuda joj to.

Kraj nas prolaze užurbani putnici, niko ne obraća pažnju na dve žene. Svako ordinira u svom vremenu - pretplaćeni na različite sadržaje - jedni samo projure i lica im se sliju u nečitku pantljiku, drugi se vuku, bestidno otkrivajući detalje svoje fizionomije. I baš njih Ana In posmatra iz donjeg rakursa, kao dete. Znam, voli ona da gleda ljude. Krhki su i žive veoma kratko, tek što nešto nauče, već zaborave; jedva ukače smisao, a već ih stigne demencija. Prolaze kraj nje ravnodušno, navikla se; možda je ne vide dok tako čuči pored zida. Gužva je. Nose torbe i cegere, vraćaju se iz nabavke. Njihove misli ih za korak pretiču, nižu se po stavkama, po listama za kupovinu i spiskom zadataka; oblačići teksta u stripovima.

Sunčani zraci ne dopiru u dubinu grada, s godinama, s gradnjom sve viših spratova, pojačava se i alergija na sunce. Zamenjuju ih bele i šarene neonske lampe. Zato su nam ovde svima bezbojna lica, tetovirana svetlom koje seku senke posvemašnjih skela. Senka pomno skenira naša tela, jednom će nam konačno postaviti dijagnozu.
Između električnih vodova vise velike baštenske platforme, koje lokalni vrtlari transportuju na točkićima i instaliraju u vazduhu. Razmeštaju ih kao tezge, i ljudi se oko njih sabiraju - pristupačna je cena za koju mogu oprezno da šetaju po metalnim stazama ne gazeći zelenilo. Deca se voze biciklima po kosinama, obezbeđuju ih dugačke ruke žičarodadilja.

Naposletku - eto je! Vidimo spremača u smešnoj kapici sa antenom, liči na mrava. Postavlja crvenu kantu za smeće tačno na mestu koje je predviđeno slikom. Čistač potom nestaje prebirajući razigranim točkićima. Ana In prilikom svake smene liftova koristi tu svetlucavu mapu da bi se uverila u to da je pravo vreme i pravo mesto.

- Kuda mi to idemo, kakav je ovo pohod? - pitam je, pitam Anu In.
Ona, međutim, sleže ramenima.
- Ništa ne brini - kaže. - Videćeš.

O da, znam ja te odgovore. Uvek radi šta hoće, nikome se ne pravda, navikla sam. Jedino mi preostaje da idem nekoliko koraka iza nje, za mene je prebrza; da gledam njenu vitku figuru, njenu kosu upletenu u brojne pletenice. Vidim kako mimoilazi ljude. Otvaram joj vrata, da ne bi ništa dodirivala, dosta mi je gunđanja kapija, bojažljivih čaša, gelendera koji se naglo protežu i zevaju. Čak bi i karta za povezanu vožnju liftovima rekla nešto čim je ona dodirne.

Sad je dobro, jedna slika se poklapa s drugom, hologram još jače treperi, kikoće se i na svoj način raduje zbog tog podudaranja svetova, kao da ga je sam stvorio. Ana In, čim nešto dotakne, čim svoje prekrasne dlanove zadrži na nečemu - dodirom oživljava. Svaki predmet. Bolje da ništa ne dodiruje, ionako već imamo dovoljno nevolje s koferom. Čim nešto dobije kakvu-takvu svest, odmah visoko o sebi počinje da misli. Tako je to.

Neko kao Ana In, In Ana, vidi sve živo; živ je svaki zupčanik, svaka majušna stvar; samo mi, manji, to ne vidimo. Nama se takvo gledanje dešava s vremena na vreme i lako ode u zaborav; zbog toga smo smrtni. Od rođenja se privikavamo na mrtvilo. Kad bismo umeli da vidimo svet kao živ, od početka do kraja, ne bismo umirali, čak i kad bismo to silno želeli.

(Odlomak iz romana "Ana In silazi u Donji svet", izdavač "Službeni glasnik", prevod Milica Markić)