NEDOSTAJE NAM OSEĆAJ PATRIOTIZMA: Predrag Miki Manojlović o filmu "Bilo jednom u Srbiji", glumačkom životu i izborima
U OVOM glumačkom životu, jer to je život, nije posao, prethodni rad se ne važi. Ti stari ili novi, bliski, uspesi ništa ne vrede. Uvek počinjete iz početka. Vaš doprinos nekom projektu može da bude samo ako to što trenutno radite dobro uradite. Ja nisam glumac maneken koji ide u mnogo filmova i bude isti. Uvek se trudim i katkad uspevam da pronađem onaj deo, meni nepoznatog, karaktera ili osobina - kazao je, za "Novosti", naš proslavljeni glumac Predrag Miki Manojlović.
Foto I. Mitić
Manojlović je deo velike glumačke ekipe koja više od mesec dana u Leskovcu snima film "Bilo jednom u Srbiji", Petra Ristovskog, o transformaciji Leskovca, posle Prvog svetskog rata, iz jedne male turske kasabe u modernu evropsku varošicu. Mikijev junak inspirisan je ljudima koji su imali "ozbiljan novac", ali su deo svog bogatstva ulagali u izgradnju države. Zato je i prihvatio ulogu imućnog i uglednog čoveka koji pomaže glavnom junaku da osnuje prvu srpsku fabriku štofa.
- Više ništa nije kao što je bilo. Nedostaje nam osećaj patriotizma. To nije samo intimna, odnosno, duhovna kategorija, da kažeš "volim svoju zemlju" i tu staneš. Uradi nešto za druge, za zajednicu. Pomaži siromašnima, kojih je uvek bilo. To uglavnom ne vidim kod današnjih industrijalaca, ili, kako ih sada zovu, tajkuna i netajkuna. Ima mnogo onih koji vrše "drugobitnu akumulaciju kapitala" i čuvaju ga samo za sebe. Ne vidim da danas imućni ljudi dižu zadužbine. Ne moraju to, ali mogu da rade neke druge stvari kako bi u svom otačestvu, svom narodu, ostavili trag svojih velikih i ozbiljnih finansijskih uspeha - ističe Miki.
Scenario za film "Bilo jednom u Srbiji" privukao je njegovu pažnju, jer se radi o "malo slikanom periodu naše istorije, pogotovo ne o ozbiljnim društvenim i ljudskim događanjima posle Velikog rata". On ukazuje na to da je leskovački kraj u ono vreme bio veoma važan u celoj kraljevini kao snažan industrijski centar. Država se gradila na privatnom vlasništvu, "bez koga, hteli mi to ili ne, nema napretka, pa ni u Kini".
- To je bilo vreme gde su se ljudi bogatili tako što su prvo savladali zanat koji su uspeli da razviju u "malu industrijicu", pa tek onda u veliku industriju. Nisu sticali ogroman novac "na kombinaciji" nego na znanju i talentu. Oni su svoju decu slali u inostranstvo i ta deca su se vraćala da grade ovu zemlju, a ne kao što ih šalju sadašnji "tipovi" da odu odavde i da se više ne vrate. Foto I. Mitić
Manojlović zaključuje da može samo da se prilagođava vremenu u kome živi, ali naglašava da nikada ne bi menjao ideje za novac.
SRPSKI FILM IMA DOBRE NASLEDNIKE
PO rečima Mikija Manojlovića, reditelj Petar Ristovski "radi na studiozan i darovit način".
- U ovom filmskom poslu imamo klince koji nastavljaju svetlu tradiciju naših velikih majstora svega što je kamera i oko kamere. Imamo odlične ljudske resurse. Decu koja su tehnički veoma obrazovana. Znaju i razumeju film i zbog toga ne kažem da mi je lako da radim sa njima, nego mi je to normalno - naglašava.