KOMENTAR: Spektakl interruptus

Ovu intervenciju, koja je došla u veoma delikatnom trenutku drame o ljubavnoj vezi petnaestogodišnjaka sa mnogo starijom kondukterkom, kojoj će se kasnije suditi za učestvovanje u Holokaustu (film po knjizi Bernarda Šlinka režirao je Stiven Daldri, Kejt Vinslet je, za tu ulogu, dobila Oskar), Mirjana Karanović je okončala suvom naredbom: "Nastavljamo!", upućenom, pre svega, partneru Marku Grabežu, koji je već dobrano zagazio u emociju pred ljubavni čin, koji sledi, a, u isto vreme, i publici, nemoj od zaprepašćenja.

Glumica je, svima je postalo uskoro jasno, htela da spreči da fotografi snime njene obnažene scene i sam ljubavni čin, koji je, na svu muku, pozorište stavilo na svoj sajt, u najavnom spotu za "Čitača"! Inače, Boris Liješević, reditelj predstave, delikatne scene je postavio sa ukusom i sa punim dramskim opravdanjem, bez imalo pornografskog, pa i senzacionalističkog "šmeka".

O samoj predstavi će, u pozorišnoj kritici, koja će uslediti, biti više reči, a u ovom komentaru želimo da se založimo za to da je pozorišna scena sveto mesto, na kome se odigrava stvarnost koja je, po svojim umetničkim pretpostavkama, iznad stvarnog života, mada ultimativno vezana za njega. Izlaženje iz te prefinjene strukture, prekidanje pozorišne iluzije, u kojoj gledalac diše zajedno s glumcem, u zajedničkoj zaveri empatije i razmene emocija, grubo prekida tu interakciju i gledaocu ostaje samo, kao što je bio slučaj sa vašom kritičarkom, da hladno proprati igru do kraja.

Zamislite situaciju u kojoj gledalac izađe na scenu i počne da se prepire sa likom u predstavi, jer mu se ne dopada njegova replika! Ta nepomirljiva dva sveta, tako uslovljena jedan drugim, stvarni život i pozorišna iluzija, ne mogu da se sudare bez nesagledivih posledica po obe strane! Ima li bilo ko, na sceni i u gledalištu, bez obzira na svoj ogroman ugled, kao što ga zasluženo ima Mijana Karanović, pravo na to?! Nisu li se prava fotografisanja na premijeri mogla regulisati sa direkcijom pozorišta?

Istini za volju, fotografi na pozorišnim premijerama jesu nepodnošljivi i veoma smetaju svima, i nemaju uvek dobre namere, ali, po našem mišljenju, ekskluzivnost pozorišnog čina je i iznad glumačke neprijatnosti, a vrlo dobro znamo da su za takve scene potrebni puna koncentracija i unutrašnji mir.

Tužno je to što su Hanu Šmit, a ne Mirjanu Karanović, mnogi snimili iz sale svojim mobilnim telefonima.