SLOBODNI POGLED UNEDOGLED: Saša Pančić o novom ciklusu, upotrebi boje, jeziku slike, položaju samostalnog stvaraoca
UMETNOST mora bar u jednom segmentu da ostane intuitivna, nedokučiva, smatra Saša Pančić (1965). Autor prisutan više od tri decenije na domaćoj likovnoj sceni, prepoznatljiv po svojim crno-belim objektima, mnoge je iznenadio "Pogledom unedogled", izložbom slika velikih formata u kojima boja ima posebno mesto i smisao, otvorenoj u beogradskoj galeriji "B2".
Saša Pančić / Foto Zoran Jovanović
- "Pogled unedogled" je naslov jedne od slika i u nekom smislu metafora za stvaralačku slobodu, odnosno likovni izraz koji sam u ovoj seriji uradio i izložio - objašnjava umetnik, koji je na beogradskom FLU diplomirao slikarstvo, a potom magistrirao crtež. - Iako se ova dela razlikuju od prethodnih radova, za mene su, prema nekoj unutrašnjoj logici, samo njihov nastavak.
Imao je, kako kaže, potrebu da jezikom koji govori kroz svetlost, artikuliše određeni prostor u ravni slike:
- Zanimljivo mi je iznenađenje ljudi na to što koristim boju. Kada se prisetim početka rada na ovoj seriji, čini mi se kao da mi je početni cilj i bio da izmerim tu vrstu iznenađenja - dodaje sagovornik, koji će se, kako obećava, vratiti svojim crno-belim temama.
Maljevičev kvadrat
U UMETNIČKOM sazrevanju i formiranju mnogo mi je značila ruska avangrada - otkriva Pančić. - Imao sam sreće da o njoj mnogo razgovaram sa profesorom Slobodanom Mijuškovićem, koji je veliki stručnjak. Unutar mnogostrukih pravaca i problema kojima su se oni bavili najviše sam bio sklon Maljeviču, zbog njegovog suprematizma, ali i sinteze i sadržine koju nosi njegov crni kvadrat. On nije ispražnjen i formalistički napravljen. Upravo me je ruskoj avangardi privuklo to što tu nije sve racionalizovano.
Jezik kojim se u svojim delima služi Pančić pripada apstrakciji, ali je, prema njegovom mišljenju, to nešto što je u slikarskom smislu i dalje klasična umetnost:
- Oslobođen sam predrasuda da je sad nešto savremeno, a nešto nije. Niti mislim da je slikarski jezik nešto staro i prevaziđeno. Posle iskustva istorijskih moderni i postmodernizma, to je apsolutno prevaziđeno - ističe umetnik koji se bavio i objektima i filmskim zapisima, "jer i film govori jezikom slike" (Pančićeve eksperimentalne "pokretne slike" učestvovale su na festivalima poput beogradskog "Kratkog metra" ili See fest-a u Los Anđelesu).
Suština umetnosti je, uveren je Pančić, u tome da se bavi pitanjima koja će uvek biti savremena:
- To su stalna preispitivanja pojedinca u traganju za istinom. Umetnost jeste u jednom delu zakoračila u ideologiju, politiku, angažovanost i to je njeno legitimno pravo. Ali nisam od onih koji veruju da ona ima tu društvenu moć da može da promeni sistem. Svojom prirodom ona možda može da predvidi nešto, što je i radila kroz istoriju. Ali ne možete da nađete primere da je imala snagu da menja ekonomiju, ideologiju, pokrene revoluciju, promeni društvo. To nije njena uloga.
Mišljenje našeg sagovornika je, da iako umetnik nije izolovan od društva, njegov odnos prema aktuelnim stvarima ne mora da bude doslovan:
- Meni eksplicitnost nije jezik umetnosti. Ideologija i politika nekada primoravaju da se govori njihovim jezikom, ali on je trenutan. Izraz koji umetnik odabere, bilo da li je konceptualan, ili klasičan - slikarski, vajarski, filmski - trebalo bi da prevaziđe vremenski vrtlog. Ukoliko uspe da taj vremenski faktor svede na minimum, umetnost ima šansu da preživi za budućnost, da nekom ko će doći iza nas nešto znači.
Na pitanje može li da se živi od umetnosti, Pančić, koji je više od 30 godina u statusu samostalnog umetnika odgovara: "Preživeo sam!"
- Ne bih menjao taj svoj put, sve i da mogu sada. A da je bilo teško, bilo je. To je bio moj izbor i tu nema žaljenja. Mnogi drugi ljudi teško žive, od čistača ulica, preko tesara i zidira do lekara. Svi oni imaju težinu u svojim profesijama. Umetnici nisu izuzetak i ne volim kad kukaju - zaključuje Pančić.