ALEKSANDAR PROKOPIEV: Tri muškarca u jednom stanu

Tri muškarca u jednom stanu - čudno izmešana družina u kojoj je svako imao svoje bubice, ali ipak smo funkcionisali sasvim pristojno. I pored mnogih karakternih razlika, imali smo nešto zajedničko - kako se bližilo veče, rastao je i broj posetilaca, i to za svakog po njegovoj meri. Dobrica, koji je koristio dve sobe, sakupljao je društvo najrazličitijeg kalibra, tako je tu bio Branko Pešić, predsednik Skupštine grada, zatim Marijan Beneš, bokserski šampion u velter kategoriji, kome se Dobrica obraćao sa Bendžo, pa makedonska popdiva Maja Odžaklijevska..., a služili su ih kelneri iz obližnjeg restorana K.P.Z. (poznate "Kapeže") na širokim poslužavnicima s odabranim mezetlucima i skupim asortimanom pića.

Ponekad, Dobrica je zaključavao svoje sobe, ali ne zbog ljubavnih aktivnosti, nego zbog partije pokera. Tada se nisu čuli ni muzika ni veseli glasovi, nego samo napeta tišina ispresecana sočnim psovkama i oštrim uvredama. Jednom, kasno posle ponoći, zbog preterano glasne svađe koja je uznemirila celu zgradu, na vrata je zazvonila milicija. Slutim da se Buda, kao i ja, zavukao pod jorgan u svojoj sobi i odatle osluškivao buran dijalog između Dobrice i ozlojeđenih čuvara reda. Bio sam siguran da je i on požuteo od straha pri pomisli da će nas sve đuture pokupiti u maricu i da ćemo ni krivi ni dužni te noći zaglaviti u zatvoru. Zar on, primeran vredan čovek, ekspert u "Jatu", da zadobije takve ponižavajuće konsekvence zbog nedoličnog ponašanja. I tada, neočekivano, dogodio se preokret. Posle telefonskog poziva koji je Dobrica uputio nekoj veoma važnoj osobi (možda samom Pešiću?), atmosfera se promenila za tili čas. Čuli smo milicajce kako se glasno smeju Dobričinim vicevima, nama dobro poznatim. Na opšte zadovoljstvo okončala se i ta noć koja je mogla da preraste u katastrofu.

Na osnovu prethodno ispričanog, moglo bi se zaključiti da je Buda bio sušta suprotnost preglasnom Dobrici - ćutljiv, introvertan, posvećen svojoj profesiji, ali tu sliku pomalo kvari: prvi hobi - pravljenje lampi, i drugi hobi - fudbal. Zato je njegova soba povremeno ličila na stolarsku radionicu, a povremeno na debatni sportski klub.

Enterijer sobe drastično se menjao u zavisnosti od hobija: kad su to bile lampe - najrazličitija svrdla, dleta, gajtani i burgije bili su svuda po podu, uz kutije s lakovima i četke, a između njih stajao je Buda u tamnoplavoj radnoj kecelji s bor-mašinom koja mu je brujala u ruci. Isti prostor bi se sasvim promenio u skup navijača koji sede ispred TV ekrana napet iščekujući šansu za gol ili da sudija dosudi faul protiv "naših", pa bi tada svi poskakali sa stolica i gestikulirali kao podivljali.

Kada je reč o starosnoj dobi i životnim preferencijama učesnika, moje žurke su bile najšarenije. S Jelenom, mojom tadašnjom devojkom, a kasnije suprugom, okupljao sam predstavnike različitih generacija, nacionalnosti i profesija: bili su tu student elektrotehnike - majstor za akt fotografije, hirurg - klokotrista, gnjurci - članovi jevrejskog hora "Braća Baruh", nemački i francuski turisti s kojima smo se upoznali u kafiću u Knez Mihailovoj...

U vreme Gračaničke, književnost je opstajala kao moja glavna preokupacija, ali može se reći da se ravnopravno umešao i rokenrol, te su tako u društvu na žurkama često bili mladi pisci i rokeri. Iako su mnogi od njih već odavno napustili i Beograd i Balkan, a neki i životnu scenu, kada vraćam film, prilično jasno vidim njihova lica, gestikulacije, slušam, akustično ili prigušeno, njihove glasove. Mogu čak i da rekonstruišem neke razgovore, iako viceve, po običaju, zaboravljam.

Tokom nedavnog druženja sa školskim pajtašima iz gimnazije "Orce Nikolov", s polupraznim kriglama piva pred nama, ponovo, posle toliko godina, setio sam se jednog vica iz Gračaničke. U tom vicu, kao i u svakom drugom, i najneobičniji događaj postaje sasvim prirodan. Old Šeterhend, junak desetak romana Karla Maja koje sam gutao u detinjstvu (a s drugovima iz mahale imitirao sam Leksa Barkera u toj ulozi), ne druži se s Vinetuom (igrao ga je nedavno umrli Pjer Bris), nego s legendarnim komandantom Crvene armije Vasilijem Čapajevom. Zapravo, Čapajev je gost Olda Šeterhenda na Divljem zapadu, gde, osim ostalih zanimljivosti, jaše i jedna banda loših Indijanaca. Kada sretnu nekoga na putu, oni ga prebiju. Suočavaju se i sa Šeterhendom i Čapajevom u pustinji sa samo jednim drvetom. Šeterhend se uzvere na drvo, ali Čapajev ostane da se junački suprotstavi Indijancima i dobija teške batine. I sledeći put im se dešava isto. Kad su treći put ugledali razbijače crvenokošce, Čapajev se u trenu, kao panter, popeo na najvišu granu drveta. Indijanci se zaustavljaju ispod drveta i poglavica, koji hramlje na jednu nogu zbog rane zadobijene u nekoj od prethodnih bitaka (ne znam zašto je ovaj deo bitan), izjavljuje: - Dosta smo tukli ovog dole, aj' sad malo da pročešljamo onog gore. - I tako siroti, pretučeni Čapajev strada još jednom, i sav naduven od batina hvata najbrži avion za Lenjingrad.

Kao neki od starih viceva, i ovaj ima svoje naravoučenije: Ako već bežiš na drvo, uradi to odmah, iz prve, ne čekaj treći put, jer ćeš sigurno najebati!

(Priča iz knjige "Sin-riba", u izdanju "Geopoetike", u prevodu Jelene Prokopieve.)