TAJ ČOVEK JE BIO ELEMENTARNA NEPOGODA! Sećanje Cacija Mihailovića na glumčinu - Zorana Radmilovića

NEPOGODA U NAJLEPŠEM SMISLU REČI

Knjiga koja će biti predstavljena na pozorišnom festivalu „Dani Zorana Radmilovića“ koji se večeras otvara u Zaječaru, „Uspomenar 4 – Zoran 2020“, jedna je u nizu Mihailovićevih lirskih zbornika i sećanja na godine i ljude koji su prošli svetom. Među njima jedno od posebnih mesta pripada Zaječarcu koji je, raskošnim talentom, ali i monaškom posvećenošću srpsku kulturu zadužio glumačkom umetnošću, kao malo ko. Njegov dugogodišnji kolega i prijatelj, saradnik na scenariju filma „Glumčina“ o Zoranu Radmiloviću, seća se dana kada je davne 1972. godine, došao u Atelje i upoznao ovog izuzetnog čoveka.

„Bio sam konsultant na toj priči, budući da sam od samog dolaska u Atelje 212, radio sa Zoranom punih 13 godina. I ne samo u predstavama koje se pamte, poput „Kralja Ibija“ i „Radovana trećeg“, nego i u fantastičnim ostvarenjima u kojima je Zoran, kao i svugde, bio jedinstven i sjajan – u komadima Molijera, Bulgakova, Pekića, u dramama „Oj Srbijo, nigde lada nema“, „Santa Maria dela salute“, nabraja Mihailović.

I MIHIZ SMATRAO DA JE BIFE NAJVAŽNIJA INSTITUCIJA

Teško da bi se film poput „Glumčine“ i mogao uraditi bez Cacijevih uspomena, uprkos obilju materijala koji svedoči o Zoranovoj bogatoj glumačkoj karijeri.

„Postoji mnogo materijala na osnovu kojeg bi mogao da se pravi film. Sve ono što je snimljeno – predstave, tv drame, filmovi u kojima je igrao, predstavlja važnu građu. Ja sam, međutim, beležio nešto drugo, ono iza scene, ono što se dešavalo na putovanju, na gostovanju, na probi, i naravno u bifeu Ateljea. Koliko je taj pozorišni deo bio važan svedoče i Mihizove reči da je najvažnija institucija u pozorištu bife. Konačno, u kafani je i počelo pozorište“, podseća Mihailović.

U njegovom četvrtom „Uspomenaru“ sve priče o Zoranu koje su već objavljene, zajedno sa novim, našle su se na jednom mestu. Otkriva da su, pored njega, autori tekstova brojni ugledni pisci, glumci, reditelji, umetnici...

I HAMLET I KRMAČA

„U knjizi četrdesetak ljudi iz raznih uglova pišu o Zoranu – od naše suflerke do kolega poput Aljoše Vučkovića, Mire Banjac, Renate Ulmanski, Ljilje Dragutinović, Gorice Popović... Tu su i pisci kao što su Duško Kovačević, Mija Ilić, Siniša Kovačević, Miladin Ševarlić... A možda najlepše o Zoranu govore naslovi njihovih priča, poput 'Stari brk', 'Gumeni opanci', 'Neprikosnoveni kapetan glumačkog broda', 'Kad sam bio Mladenovac ja' ... Ili najrečitije, poput teksta Bobe Stojnić o tome kako je kao klinka igrala Ofeliju sa Zoranom. Ona mi je ispričala da je u vreme kad su radili 'Hamleta' Zoran nacrtao sebe kao Hamleta i, pošto je radio penkalom, iscurelo je mastilo na jedno mesto. Bobi je, dajući joj sliku, rekao: 'Poklanjam ti ne samo Hamleta nego i krmaču'", otkriva Mihailović duhovite detalje iz tuđih sećanja na Zorana Radmilovića.

Na pitanje kako je ovaj glumački bard i posle 35 godina od smrti i dalje živ, i da li je uopšte moguće zaboraviti nekog kao što je bio Zoran Radmilović, Mihailović bez dileme kaže:

„Za tih 35 godina otišlo je pored Zorana još izuzetnih ljudi sa scene, ali je on, očigledno, nešto specifično. Toliko je prisutan i dan danas, i na ekranu i u priči. Ljudi se i sad pomažu i izražavaju rečenicama iz predstava koje je Zoran proslavio".

Izlazak na scenu pretvarao je i igru

Nenadmašni kralj Ibi bio je, po svedočenju Cacija Mihailovića, veoma ozbiljan, skroman i - stidljiv.

„Bio je izuzetno skroman i stidljiv čovek. Mnogo se pripremao za ulogu, zato što je bio čovek koji je sumnjao. Da, sumnjao je u sve što radi, ko zna koliko je puta sve prevrtao, propitivao sebe... U svom stanu imao je jedan sobičak koji je zvao radenička soba. U njoj je i čitao i pisao i razmišljao i sumnjao... I kao što je Pera Kralj uvek sa sobom nosio zbirku pesama Brane Petrovića, pored Zoranovog kreveta je uvek stajao 'Čarobni breg' Tomasa Mana. Bio je to uistinu čudesan čovek. Neponovljiv. Jedan od retkih koji je pojavljivanje na scenu pretvarao i igru. Zoran Radmilović bio je čovek koji je smatrao da pozorište jeste igra. Glumčina koji je voleo pozorište“, zaključuje Milan Caci Mihailović.

rs.sputniknews.com