BILO JEDNOM U LESKOVCU: "Novosti" na snimanju filma o Srpskom Mančesteru i vizionarima koji su na kaldrmi doživeli svoj evropski san
Kada se poveže bogata istorija jednog grada, koji je uspeo da se iz oronule Šašit-pašine kasabe preobrati u evropski gradić bitan na mapi Starog kontinenta, autentične lokacije kao dodatna inspiracija, izuzetna posvećenost reditelja, kreativnost direktora fotografije i ambicioznost sektora scenografije, potom ekipa od skoro stotinu glumaca i "tehnički sektor" od još oko 60 ljudi, dobije se - "Bilo jednom u Srbiji".
Snimanje filma o Leskovcu
Film o običnim ljudima, ali vizionarima koji su na blatnjavim ulicama i kaldrmi doživeli svoj evropski san.
U Leskovcu, nekadašnjem Srpskom Mančesteru, u toku je snimanje filma o gradiću koji je između dva svetska rata imao čak 30 fabrika.
Svoje investicije širio je na celu tadašnju državu, pozajmljivao novac prestonici i imao banku koja je po svojoj snazi mogla da se meri samo sa bankom Kraljevine Jugoslavije. Godišnja ulaganja ovdašnjih industrijalaca bila su jednaka svim srpskim investicijama, a sa železničke stanice u Leskovcu ka Evropi je odlazilo više vagona robe od ukupnog broja njegovih stanovnika.
Sve to stvorila je vizija ljudi koji nisu živeli od danas do sutra. Oni su se oslanjali na dugoročne planove, na kreativnost i preduzimljivost, znanje, šarm i duhovitost, a njihov uspeh, u samo dve decenije, unapredio je varošicu u svakom segmentu života.
Autor ovog projekta Zvonimir Šimunec pet godina je radio na pripremi prve klape trajnog svedočanstva o jednom vremenu i gradu koji se razvijao, kako se nekada govorilo, "amerikanskom brzinom". Pre mesec dana na desetine filmskih radnika sjatile su se u Leskovac i započele snimanje ovog zahtevnog filma. Na svakoj od osam lokacija vrvi od ljudi, kao u košnici, a "dirigentsku palicu" u svojim rukama drži reditelj Petar Ristovski i ništa ne prepušta slučaju.
MALI FILMSKI GRAD
Ovom filmu epohe poseban pečat daje Dalibor Tonković, direktor fotografije, kao i sektor scenografije koji je rekonstruisao više stotina metara ulice u Grdelici i "vratio je sto godina unazad". Napravljen je set koji ne mora da bude privremeno rešenje, jer zadovoljava potrebe za snimanjem i drugih filmova. Ponovo je počeo da radi i razboj star više od jednog veka. On je za potrebe "Bilo jednom u Srbiji" rasturen i, nakon što je prebačen na adekvatnu lokaciju, ponovo sastavljen.
- Prava je sreća kada možete da radite na autentičnim lokacijama i zgradama u kojima su naši junaci živeli. Oseća se ta energija. Pronašli smo divna mesta koja su, u vizuelnom smislu, ispunila sva moja očekivanja. Snimamo ljubavnu melodramu, preduzetničku dramu i komediju mentaliteta i mislim da će ta kombinacija žanrovskih elemenata priču učiniti još zanimljivijom. Voleo bih da ljudi osete da je ljubav pokretač i da, bez obzira na sve uspehe, ona treba da bude srž i osnov svega - istakao je Ristovski.
Petar podseća da je razvoj Leskovca počeo od jednog uskog kruga ljudi koji su, još u onom vremenu, bili osvešćeni i preduzimljivi. Nisu oni razvijali samo tekstilnu već i mnoge druge grane industrije, od drvne do hemijske i metalske. Svuda su bili uspešni. To se širilo do takvih razmera da su uvozili vunu čak iz Australije, i to u ogromnim količinama, a od leskovačkih štofova pravila se uniforma vojske, ali i elegantna odela za evropsku gospodu.
- To su bili ljudi puni strasti i života. Bez mešavine njihove vizije, ambicije i prirodnih potencijala ovog kraja ništa od svega ne bi bilo. Sve će se to videti na filmu, uključujući i specifičan duh i govor ljudi ovog kraja koji predstavljamo kao jednu od odlika, ali ne i suštinu njihovih bića - zaključuje Ristovski.
Cone je momak koji je izgubio verenicu dok je bio u ratu. Da bi je vratio spreman je da počne od nule i da izgradi fabriku koja će da ga obogati. Na tom putu su spletke njegovog konkurenta za ruku prelepe Zorke. Paralelni glavni junak je Dine - renesansni tip koji otvara bioskop i pokretnim slikama privlači sugrađane ka modernom načinu života. To je početak filmske priče u kojoj glavne role imaju: Viktor Savić, Teodora Ristovski, Radovan Vujović, Nemanja Oliverić, Dragan Petrović Pele, Sloboda Mićalović, Zoran Cvijanović, Predrag Miki Manojlović... Miki igra uglednog i imućnog Leskovčanina koji deli viziju glavnog junaka i pomaže mu da pokrene prvu srpsku fabriku štofa.
Naš proslavljeni glumac se radovao ovom poslu zbog teme i "malo slikanog perioda naše istorije i to ne onim dosadnim, edukativnim, načinom". On ističe da ovaj film nije rekonstrukcija nečega. On je samo inspirisan veoma važnim ljudima iz ovoga kraja koji se ne tiču samo Leskovca, već i cele Srbije.
- Mi pravimo film, pored ostalog i o tome, da su u ono vreme ozbiljni industrijalci poštovali i gradili državu. Oni su zidali zadužbine. Ostavljali su trag svojih velikih uspeha. Ne može se samo u se, na se i poda se. Gradi škole, bolnice, pomaže siromašne. Budi Vajfert. Ti ljudi se nisu obogatili na "kombinaciji", nego na radu, na talentu, na znanju. Zato moj lik razume potrebu da se ide napred i usvaja i prihvata nove ideje - naglasio je Manojlović.
Ovaj film doneo je mnogo izazova, a izvršni producent Miša Mogorović ističe da izlazi iz okvira uobičajenih filmskih produkcija. Terenski rad od dva meseca i mnogo zahtevnih lokacija.
PREDUZETNIČKI DUH
U vreme kada se filmski radnici pojave na lokacijama predviđenim za snimanje privlače pažnju građana. Uvek bude mnogo znatiželjnih posmatrača koji nisu naviknuti da u svojoj sredini mogu da vide lica sa filmskog platna. Da preduzetnički duh čuči i da se krije u Leskovčanima svedoči i priča sa seta u Grdelici. Jedan čovek je iskoristio ovu priliku, pa je okupljenim ljudima prodavao kokice.
- Taj produkcioni kvalitet videće se i u slici. Ovo nije film epohe koji je smešten u četiri zida. Naprotiv. Mi posle više od polovine snimanja čeznemo za tim zidovima. Očekujem da ovo izrodi film koji će se pamtiti, što je cilj svakog filmskog radnika - rekao je Mogorović.
Šimunec je prvi put u ulozi producenta. Trudi se da na svaki način podrži kreativni deo ekipe, ali ističe da to nije nimalo lako. Ukazuje na važnost pomoći Filmskog centra Srbije i njegovih Leskovčana.
- Kada smo završili "Montevideo" shvatio sam da nam treba taj tip filma. Film dobrote, dobrih poruka, film o Srbima koji su kvalitetni, kreativni, časni i pošteni ljudi. Narod koji po svemu treba da izaziva poštovanje. Zapitao sam se gde se to zapravo izgubilo što je u meni probudilo priču koju sam slušao kao dete. Priču o mom Leskovcu kao Srpskom Mančesteru i tako je sve počelo - kazao nam je Šimunec.
Njegov projekat je mnogo širi od igranog filma i buduće TV serije. Leskovac je već dobio monografiju, izložbu i dokumentarni film o svom "zlatnom dobu". O vremenu kada se, kako kaže, mnogo istorije sručilo na malo geografije.