ERIH FROM: Nahranjeni roboti

Ideje Platona i Aristotela, proroka i Hrista, Spinoze i Kanta poznate su milionima ljudi u obrazovnim klasama Evrope i Amerike. Predaju ih u hiljadama ustanova visokog obrazovanja, a neke od njih se propovedaju svuda u crkvama svih veroispovesti. I sve to u svetu koji sledi principe neobuzdanog egoizma, koji gaji histerični nacionalizam, i koji se priprema za bezumno masovno ubijanje. Kako se može objasniti ta protivrečnost?

Ideje nikada ne utiču duboko na čoveka ako se predaju samo kao ideje i mišljenja. Kada se prenose na taj način, ideje obično zamenjuju druge ideje; nove misli zamenjuju stare misli; nove reči zamenjuju stare reči. Ali sve što se događa je promena pojmova i reči. Zašto bi bilo drugačije? Veoma je teško da čoveka dotaknu ideje, da shvati istinu. Da bi to postigao, čovek mora savladati duboko ukorenjeni otpor inercije, strah da ne pogreši ili da ne odluta od stada. Samo se upoznati sa drugim idejama nije dovoljno, čak iako su te ideje suštinski isprave i moćne. Ali ideja stvarno utiče na čoveka ako je živi onaj koji je predaje; ako je učitelj oličava; ako se ideja otelovljuje u njemu. Ako čovek govori o ideji poniznosti i jeste ponizan, onda će oni koji ga slušaju razumeti šta je to poniznost. Neće samo razumeti, nego će verovati da on govori o stvarnosti a ne da samo izgovara reči. Isto važi za sve ideje koje čovek, filozof ili religijski učitelj pokušava da prenese.

***

Zato se prosečan čovek oseća nesigurno, usamljeno i depresivno; on pati od odsustva radosti usred obilja. Život za njega nema smisla; nejasno je svestan da smisao života ne može biti u tome da se bude samo "potrošač". Ne bi mogao podneti sumornost i besmislenost života da nije činjenice da mu sistem nudi brojne puteve bekstva - od televizije do sredstava za smirenje - koji mu omogućuju da zaboravi na to da gubi sve više od toga što je vredno u životu. Uprkos svim suprotnim sloganima, mi smo sve bliži društvu pod vlašću birokrata koji upravljaju masovnim čovekom: dobro nahranjenim, zbrinutim, dehumanizovanim i depresivnim. Proizvodimo mašine koje su poput ljudi i ljude koji su poput mašina. To što je pre pedeset godina bila najveća kritika socijalizma - da vodi u uniformisanost, birokratizaciju, centralizaciju i bezušni materijalizam - jeste stvarnost današnjeg kapitalizma. Govorimo o slobodi i demokratiji, dok se sve veći broj ljudi plaši odgovornosti slobode i radije bira ropstvo dobro nahranjenog robota; ti ljudi ne veruju u demokratiju i donošenje odluka rado prepuštaju političkim ekspertima.

Stvorili smo rasprostranjeni sistem komunikacija putem radija, televizije i novina. Ali umesto da su informisani o političkoj i društvenoj stvarnosti, ljudi su dezinformisani i indoktrinirani. Postoji stepen uniformisanosti u našim mišljenjima i idejama koji bi se veoma lako mogao objasniti kada bi to bio rezultat političkog pritiska i straha. Stvar je u tome što se svi slažu "dobrovoljno", uprkos činjenici da naš sistem počiva upravo na ideji prava na neslaganje i otvorenosti za različita mišljenja.

***

Obrazovanje, od osnovnog do visokog, dostiglo je vrhunac. Ali iako dobijaju više obrazovanja, ljudi imaju manje razuma, moći suđenja i ubeđenja. U najboljem slučaju, njihova inteligencija je poboljšana, ali njihov razum - to jest, njihova sposobnost da prodru kroz površinu i razumeju fundamentalne sile individualnog i društvenog života - sve je siromašniji. Mišljenje je sve odvojenije od osećanja, a sama činjenica da ljudi tolerišu opasnost od atomskog rata koja lebdi nad celim čovečanstvom pokazuje da je moderni čovek dostigao tačku u kojoj se mora dovesti u pitanje njegovo mentalno zdravlje.

***

Sloboda znači mnoge stvari mnogim ljudima. Da li pod slobodom mislima na slobodu od - slobodu od dirinčenja, monotonije i gluposti manuelnog rada, slobodu od iracionalnog autoriteta šefa ili nadzornika, slobodu od eksploatacije? ili pak mislimo na slobodu za: slobodu da aktivno učestvujemo u radnom procesu ili da uživamo u radu? Naš pojam slobode danas je u suštini negativan: to je sloboda od a ne sloboda za, zato što se uglavnom bavimo onim protiv čega smo a ne onim za šta smo - protiv koga treba da se organizujemo a ne za šta živimo.

(Odlomci iz knjige "O neposlušnosti", izdavač "Gradac K")