INTERVJU Dragana Varagić: Ne kajem se što sam se vratila iz Kanade

Nekadašnja Nataša Rostova, Julija, Ledi Ana, Elizabeza Proktor, ovog puta je kao glumica, ali i pedagog (šef katedre na Akademiji umetnosti u Beogradu), želela da svojim učešćem podrži mladu Nevenu Mijatović u njenoj diplomskoj predstavi. Bila je to i retka prilika da je publika ponovo vidi na pozornici, mada se iz Kanade (u koju je sa porodicom otišla devedesetih), odavno vratila.

Ipak, ovde nikad nije bila zaboravljena i zbog markantnih uloga u filmovima i serijama kao što su "Svetozar Marković", "Veliki transport", "Sivi dom", "Banjica", "Vuk Karadžić", "Aleksa Šantić"... Među njima, naravno, i one u kultnom filmu "Varljivo leto '68" nedavno preminulog reditelja Gorana Paskaljevića.

- Bilo bi mi drago da diplomska predstava Nevene Mijatović u kojoj igramo Milena Đorđević, Staša Nikolić i ja, kao predstavnice tri generacije jedne porodice, ima svoj profesinalni život. Nevena je energična, talentovana i pametna mlada rediteljka. O njoj će se tek čuti - kaže u intervjuu za "Novosti" Dragana Varagić. - U našem pozorištu nema dovoljno rediteljki, pogotovo mlađe generacije, pa smatram da je jedan od zadataka moje generacije da učestvuje u promociji novog talasa stvaralaca. Duhovit i potresan, ovaj irski tekst daje nam lice i naličje porodičnih odnosa kroz tri različite prizme.

o Koliko je vama bila važna ova vrsta podrške starijih i slavnijih kolega?

- Kao mlada glumica imala sam sreću da igram sa velikim glumcima i pred kamerom i u pozorištu, uglavnom uloge koje su svojim značajem daleko prevazilazile moje iskustvo.

Beskrajno sam i danas zahvalna Miši Žutiću, Zoranu Radmiloviću, Pepiju Lakoviću i mnogim drugima, koji su me čuvali od mene same: da me naivnost neiskustva ne saplete preteškim dilemama i oduzme slobodu igre. Sa strpljivošću i mirom, nekoga ko zna da će sve biti u redu, posmatrali su moje nedoumice. I nekad dodavali poneku glumačku tajnu, nesebično.

o Komad "Malo blago" je priča o tri generacije žena. Da li se, rastrzane svakodnevnim obavezama, žene danas dovoljno među sobom razumeju?

- Nedostaje nam sestrinstvo. Patrijarhalno društvo održava svoju dominaciju tako što previše hvali strpljive, vredne, mile, ljubazne, a premalo hrabre, uporne, odlučne, kreativne žene. Zato je među nama, nažalost, dominantnija konkurencija nego saradnja.

Ipak, stvari su počele da se menjaju. O tome sam pravila predstavu "Penelopijada" Margaret Atvud, za Festival "Purgatorije" u Tivtu. Zanimljivo je što je podela bila kompletno ženska, i u ženskim i u muškim ulogama. Posle su me zvali da je režiram u Torontu, na engleskom. To je jedini tekst koji sam dva puta režirala.

o Šef ste katedre na Akademiji umetnosti. Kako je učiti i predavati glumu u doba korone?

- Mi svi sada zaziremo od fizičke bliskosti. Ceo prošli semestar držala sam onlajn probe. Tokom probe vrlo sam koncentrisana, ali posle nje gotovo nesposobna za život, tek tada postajem svesna koliki je to napor. Danas imam prvi čas sa novom klasom, sigurno ću vežbe prilagoditi ovim okolnostima. Pozorište je kreativno, pa se nadam da će i ovakve probleme kreativno rešavati.

o Umro je Goran Paskaljević. Njegovo "Varljivo leto '68", na neki način, vezalo je posebno publiku za vaš lik, čuvenu Jagodinku Simonović?

- Goran je veliki jugoslovenski i srpski reditelj, značajno je obeležio kinematografiju na ovim prostorima. Verovao je glumcima i oni su to znali da cene. S njim je bilo lako dogovoriti se, a voleo je i da improvizuje. Za Gorana me vezuju ne samo prijateljstvo i profesionalna saradnja, već i iskustvo emigrantske biografije, rada na drugim jezicima i u drugim kulturama. I potreba da se "svako malo" nađemo u Beogradu, kao i u Torontu na filmskom festivalu. Kad je o Jagodinki reč, ni manje uloge ni veće popularnosti.

"Poklopila" je i Šekspirovu Juliju, i Tolstojevu Natašu, i Milerovu Elizabetu. A u stvari, sad mislim da ljudi i ne znaju više ko je igrao tu Jagodinku Simonović. Nekako se otrgla i meni i Goranu. Čak i samom filmu. Nastavila je da živi svoj bezbrižni život, začet u jednom sjajnom ostvarenju.

o U jednom našem razgovoru rekli ste da je lakše bilo vratiti se u Beograd nego otići u Kanadu, ali i da je povratak proces koji traje?

- Proces i dalje traje, samo što mi je sve zabavniji. Otkrivam u sebi neke stvari koje sam zaboravila i koje me raduju. Dosadna sam već koliko volim svoj stan i pogled na Savu!

Mislila sam da ću imati više vremena za sebe nego u Kanadi, ali nije tako. I jesam i nisam ona nekadašnja Dragana. Ne samo zbog godina, već i zbog raznih iskustava koje sam stekla u međuvremenu. Nisam se pokajala što sam se vratila. Ovih godina sam povremeno odlazila u Kanadu da radim. Uglavnom na fakultetu, kao profesor ili reditelj. Kao da sam spojila dva svoja različita života i živim neki novi, treći - još uvek radoznala i zaljubljena u mogućnost da se stalno menjamo.