PONIŽENJE DO POSLEDNJE MRVE NA TANJIRU: Reditelj Veljko Mićunović o "Radničkoj hronici" koja je osvojila četiri nagrade na Pozorju

Reditelj Veljko Mićunović tako je ovo priznanje "pridružio" već stečenim na tridesetak festivala u zemlji i regionu. Iza njega je prilično dug spisak ostvarenih predstava u gotovo svim beogradskim pozorištima, Slovenskom narodnom gledališču u Mariboru, CNP u Podgorici, a sa Subotičanima je ponovo "overio" uspešnu saradnju. Njegov prvenac na istoj sceni bila je predstava "Kičma".

Ima u tome i neke simbolike. U novom ostvarenju, "tragigrotesknoj hronici", kako je određuje, reditelj upravo postavlja pitanje "kičme", odnosno dostojanstva radnika: prava na izbor i otpor u surovoj tranziciji koja i dalje traje...

- Zanimljivo je da je drama Petra Mihajlovića pisana 2009. godine, u trenutku kad je bila aktuelna priča o privatizaciji fabrika, kapitalističkom biču koji je krenuo da se rasplamsava. Kad sam deceniju kasnije radio predstavu, još su postojala neka upražnjena radna mesta u tim fabrikama, jer su plate bile toliko male da ljudi nisu želeli da pristanu na takva poniženja. Od proletos došli su u neku treću fazu, kada se kapitalizam povukao pred ljudskim životima - kaže reditelj Veljko Mićunović. - Čini mi se da je pisac zastrašujuće anticipirao događaje. Ono što ja osećam je velika potreba da pričam o radičkoj klasi, jer ona izgleda kao potpuno prevaziđena tema u savremenom društvu.

Naš sagovornik ističe da je samim tim i uspeh predstave na Sterijinom pozorju veći. Ipak, kako kaže, postoji opravdani strah da ekonomska kriza, a s njom i ova tema, postanu aktuelniji nego ikada. I zato, između ostalog, Mićunović otvara pitanje da li bi radnički otpor poniženju značio slavljenje života, ili kolektivno samoubistvo.

- Uvek se pitam šta bi se desilo da svi radnici prestanu da rade? Kad bi Meksikanci na samo jedan dan obustavili rad u Njujorku, čitav grad bi stao! Nažalost, ta vrsta pobune apsolutno nije moguća. Večna tranzicija i ponižavanje kapitalističkog sistema, doveli su do toga da i ona mrva hleba na tanjiru mora da se čuva.

U predstavi se postavlja dilema "otpor i samo otpor", kao i ono "strpljen-spasen". Uslovljeni okolnostima, odlučujemo se za jednu od ove dve životne strategije. Kako i kada Mićunović pravi tu vrstu izbora?

- "Stpljen-spasen" ukoliko je reč o pozorištu i njegovom opstanku. Kada meni, kao pozorišnom reditelju, kažete "strpljen-spasen" uvek pomislim koliko je dug i izazovan umetnički put, a ipak, u njemu uvek ispliva ono što je dobro. Pa i ta Subotica u kojoj sam radio predstavu sa tako malo sredstava, i bukvalno u fabrici, uspela je da ostvari veliki uspeh. Strpljenjem se može pobediti u teatru. Otpor vezujem za nepristajanje da kao kulturni radnik budem ponižen neplaćanjem za ono što radim. Ispada kao da stvaraocima treba da bude dovoljno već to što se bave umetnošću...

Izbor prave teme i teksta za njega ostaje imperativ: U Srpskom narodnom pozorištu sledeće godine režiraće projekat o Kafki, kojim će biti obuhvaćena piščeva tri romana, pisma i snovi. A u Beogradskom dramskom novi, veliki umetnički izazov - Josif Brodski i "Demokratija".

SARADNjA S MENCLOM

NAŠ sagovornik, kao mladi reditelj, asistirao je nedavno preminulom Jiržiju Menclu na predstavi "Vesele žene vindzorske" u Narodnom pozorištu.

- Sve nagrade koje je stekao za života govore same po sebi, ali je meni ostalo dragoceno sećanje na suverenost i mir koji je imao taj čovek. Ni pre ni posle nisam sreo tako veliku smirenost i potpunu sigurnost u svoje postupke, kroz izuzetan posvećenički rad - bez imalo pretencioznosti. Gotovo kao anegdotu pamtim kako me je ostavio na nekoj probi da sa tri glumca pokušam da mu rešim jednu scenu. Ta otvorenost i poverenje svojstveni su velikim igračima.