STIHOVIMA PROTIV UŽASA SVAKODNEVICE: Američka pesnikinja Luiz Glik o Nobelovoj nagradi za književnost za 2020.

 "Moja prva misao je da više neću imati prijatelje, jer su većina njih pisci", našalila se taze nobelovka i dodala: "Sada mogu da kupim kuću u Vermontu."

Potom je, u ozbiljnijem tonu, rekla: "Velika mi je čast, iako se među prethodnim laureatima nalaze neki koje ne volim, ima i mnogo onih kojima se divim, neki od njih su nedavno dobili 'Nobela'. Najviše me brine kako će se ova počast odraziti na moju svakodnevicu, na susrete sa ljudima koje volim."

Kako je juče saopštila Švedska akademija, Glikova je nagrađena za "njen nesumnjivi pesnički glas koji skrušenom lepotom pojedinačno iskustvo pretvara u univerzalno".

- Pisanje je za mene neka vrsta osvete protiv loše sreće, gubitka i boli. Osećam se živom dok pišem. To je moja potraga za smislom - kazala je svojevremeno Luiz Glik.

Rođena je 1943. u Njujorku. Studirala je na univerzitetu Kolumbija, predavala poeziju na nekoliko američkih visokih škola, uključujući i Jejl i Stanford, gde predaje i danas. Dobitnica je mnogih priznanja i stipendija (među kojima i Gugenhajmove), ovenčana je "Penovom" nagradom za zbirku eseja "Dokazi i teorije" i "Pulicerom" za knjigu "Divlja perunika". Među njenim poetskim zbirkama izdvajaju se i "Ahilova pobeda", "Ararat", "Verna i kreposna noć"... Tokom 2003. i 2004. bila je pesnik laureat Sjedinjenih Država.

- "Transtremerova nagrada" koja joj je u februaru ove godine dodeljena u švedskom gradu Vesterosu mogla je biti važan signal da će Nobelov komitet dati prednost ovoj vrsnoj pesnikinji koja piše od 1968. godine - kaže, za "Novosti", Vladislava Gordić Petković, profesor anglistike na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu i književni kritičar.

Po njenim rečima, Luiz Glik nije pesnikinja polemike ni revolta, ali njena poezija govori o svemu ostalom što je važno: o intimnom nasleđu, o kolektivnom sećanju, mitskoj obnovi našeg sećanja o svetu, o borbi sa malim užasima svakodnevice, o stalnoj ambivalentnosti prema ljudskom iskustvu i njegovom značenju.

- Poeziju sam počela da čitam još kao dete. Sećam se svoje očaranosti pesmom "Mali crni dečak" Vilijama Blejka, te tuge koju sam kao petogodišnja devojčica razumela na svoj način. U svojoj glavi sam čak organizovala izbor za najbolju pesmu, i to na osnovu mog oskudnog poznavanja poezije. Mislim da sam još u ranim tinejdžerskim godinama znala da želim da budem pisac - kazala je u jednom intervjuu ovogodišnja nobelovka, objašnjavajući i da je njena "rana želja da bude glumica, u stvari samo bila čežnja za priznanjem".

"Nobel" za Luiz Glik je, po mišljenju Vladimira Kopicla, pesnika koji je i prevodio stihove nobelovke, "lep znak da je poezija još živa i da čak, delom i kod nas, predstavlja ako ne najfunkcionalniji a ono bar najvitalniji organ književnosti".

- Ovako veličajnom priznanju za Luiz Glik se, naravno, ne treba nipošto čuditi, budući da ona i njeno pesništvo dolaze iz srca onog snažnog poetskog talasa koji je Ameriku literarno uzdrmao krajem šezdesetih i tokom sedamdesetih godina prošlog veka, i jer je njen već tada jasan glas od tada dobio ne samo na prepoznatljivosti nego i na snazi.

Pesnikinja, koju su Vladislav Bajac i Kopicl još 1983. uvrstili u njihovu antologiju američke poezije "Trip", po rečima Kopicla, "bila je i ostala pre svega izuzetno senzitivni tumač egzistencije, neko ko zatamnjenim lirskim tonom progovara iz sopstvenog iskustva ukrštenog sa sekundarnim znanjima i poznavanjem bajki, mita, ukrštenih jezika sa granice onostranog i stvarnog".

Vladislava Gordić podseća i na ono što je o Luiz Glik u knjizi "Savremena američka poezija: ideologija, mit, ispovijest" pisao književni teoretičar i anglista Petar Penda.

- Samoispitivanje Luiz Glik usmereno je ka pronalaženju odgovora na pitanje značenja čovečnosti. Starogrčki likovi, teme i slike kojima neke od njenih pesama obiluju, uz naglašavanje potrage za značenjem i vrednostima, istraživanje ljudske egzistencije centralne su teme njene poezije. Poezija Luiz Glik sa znatnom snagom predstavlja neuobičajenost i misterije sasvim običnih iskustava, agonije i bolnog gubitka. Mada je svesna prolaznosti i nezbežnosti smrti, ona izražava čežnju za večnim i na taj način ponovo uspostavlja neku vrstu balansa - zapisao je Penda.

Govoreći o svom detinjstvu, ovogodišnja nobelovka je priznala da "nije bila popularna u školi".

- Drugima sam bila čudna, bili su bezobrazni prema meni, zbog čega sam se još više povlačila u sebe. Onda sam obolela od anoreksije, pa su me ispisali iz srednje škole. Bila sam na ivici smrti, ali danas znam, da nisam bila samodestruktivna, već sam tražila sebe, i to, očigledno, pogrešnim metodama. Psihoanaliza mi je pomogla da razumem sebe i svoje mesto u svetu, i tada sam počela da pohađam poetske radionice, da "spasavam svoju dušu".

Konfesionalnu poeziju, kojoj je bliska poetika Luiz Glik, odlikuju odrešitost i neposrednost u pristupu biografskim i intimističkim temama, ocenjuje Vladislava Gordić Petković:

- Ispovedanje za Luiz Glik, kao i za njene prethodnice En Sekston i Silviju Plat, nije rekonstrukcija ni forenzika, nego duboko spekulativan čin, proširivanje granica saznavanja, marljiv rad na sećanju: sećanje je deo umetnosti jer se ono bira i gradi, neretko na duboko zatomljenom platou svesti, spontano i autodestruktivno, intervencionistički i egzibicionistički .